TUŽNA SUDBINA EDUARDA AJNŠTAJNA, KOJI JE JEDINI NASLEDIO OČEVU GENIJALNOST: U susret rođendanu legendarnog Nobelovca

LjUDI poput nas, koji veruju u fiziku, znaju da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo iluzija, koliko god bila uporna, napisao je slavni fizičar i Nobelovac Albert Ajnštajn porodici Mikela Besoa, najboljeg prijatelja. Za dve nedelje, 14. marta, navršiće se 144 godine od rođenja ovog velikog i ekscentričnog naučnika, čije porodične tajne poslednjih godina polako izlaze na videlo.

FOTO: Arhiva novosti

Čovečanstvo je donedavno bilo najviše zaintrigirano pitanjem koliki je stvarni udeo Mileve Marić, njegove prve žene, u definisanju teorije relativiteta, i da li joj je nepravedno uskraćena Nobelova nagrada. Međutim, pažnju sve više pobuđuju Ajnštajnova deca.

FOTO: Arhiva novosti

Istoričarka Radmila Milentijević svojevremeno je objavila da su Lizerl usvojili Milevina prijateljica Helena Savić i njen muž Milivoje, čija je kćerka Julka navodno prethodno preminula. Međutim, Julkin sin dr Milan Popović je ovo demantovao.
Jednako koliko i Lizerlinom sudbinom, Ajnštajnovi biografi bave se sve više i sudbinom njegovog najmlađeg deteta - Eduarda, rođenog 1910. godine u Cirihu. Eduard je bolovao od šizofrenije i umro u ciriškom psihijatrijskom azilu Burgelci, 1965. Bio je Ajnštajnova neprebolna rana, jer je otac u njega polagao mnogo više nade nego u starijeg sina Hansa Alberta. Ne samo da je Eduard pokazivao istu vrstu genijalnosti, već je i fizički ličio na roditelja.
Dečak je sa šest godina čitao Šekspira, a ubrzo i Kanta, Šopenhauera i Platona. Imao je samo četiri godine kada su se Mileva i Albert razišli, a devet kada su se i zvanično razveli. Obojica dečaka su ovo teško podnela. Ostali su sa majkom.
Kako je odrastao, Eduard se sve više interesovao za psihijatriju, posebno za rad Sigmunda Frojda. Zbog toga je studirao medicinu sve dok nije, 1932. godine, hospitalizovan. Pre toga je pokušao da se ubije, navodno zbog neuzvraćene ljubavi. Već na prve, izuzetno invazivne metode lečenja, jako loše reaguje, a ubrzo mu je postavljena i dijagnoza šizofrenije.

FOTO:Wikipedia

Albert Ajnštajn se dugo sa sinom dopisivao na visokom intelektualnom nivou, uz oštru razmenu argumenata i kontraargumenata. U jednom pismu 1930. godine napisao mu je: "Život je poput vožnje bicikla. Da bi održavao ravnotežu, moraš stalno da se krećeš."
Direktor Ajnštajnovog arhiva Hanof Gutfrojnd tvrdio je kako je veliki naučnik izuzetno uživao u sinovljevim pismima, "ne samo zbog njegovog dara za pisanu reč, već i zbog dubine njegovih misli".
Eduard je, međutim, sve teže podnosio teret očeve slave. Govorio je: "Teško je imati toliko važnog oca, jer se osećaš nevažnim i beznačajnim." I:" Možda jedini problem od kog je moj otac ikad odustao, bio sam ja."
Zna se da su Eduardova bolest i hospitalizacija teško pali Albertu, ali nije poznato koliko često mu je odlazio u posetu. U jednom pismu on navodi: "Prefinjeniji od mojih sinova, onaj kog sam smatrao istinskim naslednikom svoje prirode, razboleo se od neizlečive mentalne bolesti".
Izvesno je da se posle 1933. i uspona fašizma više nisu videli, jer Ajnštajn, gostujući profesor na Prinstonskom univerzitetu, ne može da se vrati u domovinu. Njegova druga supruga Elsa tvrdila je da je sinovljevo zdravstveno stanje mnogo brinulo njenog muža i da je, navodno, planirao da ga dovede u Ameriku, ali je rat to sprečio.
Mileva, koja je jedina brinula o Eduardu, umire 4. avgusta 1948. Posle toga o njemu se više ne stara niko, pa on skončava, sam i napušten, u azilu, u kom je do smrti radio kao bolnički baštovan, u pedeset petoj godini.

FOTO: V.C.S.

USAMLjEN SVRŠETAK

Naslutite kako usamljen mrem,
bez glasa nestajem,
ni u jednu koru trag o sebi ne urezujem.
Što posejah,
vetrovi oduvaše.
Što zagradih,
hitar potok odnese.

Naslutite kako usamljen mrem,
i kako mi sram
sav oslonac moj,
sve moje oduze.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije