ZNAJU ZA SRBE IZ 1. VEKA: Na licu mesta u turskoj oblasti Rize na Crnom moru sa tajanstvenim narodom Lazi

Rimski geografi Plinije i Ptolomej iz 1. i 2. veka pisali su da su u njihovo vreme u antičkoj crnomorskoj oblasti Pont, uz Laze živeli i neki Srbi, što je najstariji istorijski pomen naroda pod tim imenom.

foto: B.Subašić

PONT znači i put i most, jer je ova oblast Crnomorja oduvek bila spojnica Evrope, Srednje Azije i Anadolije, objašnjavao mi je Džingis, moj vodič kroz svet drevnog Ponta, današnje turske provincije Rize uz granicu sa Gruzijom. Reči mladog čoveka nisu bile poetska domišljanja, već deo milenijumskog predanja njegovog naroda. Džingis je po nacionalnosti Turčin, ali je etnički Laz, pripadnik naroda koji su kao starosedelački na Pontu zabeležili pre više od 2.000 godina antički istraživači.

Rimski geografi Plinije i Ptolomej iz 1. i 2. veka pisali su da su u njihovo vreme u oblasti Pont, uz Laze živeli i neki Srbi, što je najstariji istorijski pomen naroda pod tim imenom.

- Svi Indoevropljani su prošli ovuda šireći se u Malu Aziju i Evropu, pa zašto ne bi i Srbi. Nama Lazima to nije čudno. Mi smo bili ovde i pre velikih seoba naroda, ispratili smo mnoga carstva koja su danas zaboravljena, a ostali smo u planinama. Kažeš da te mi izgledom podsećamo na Srbe, a ja tebi moram reći da ti nama izgledaš kao da si iz nekog našeg planinskog sela. Videćeš uostalom i sam ujutru, kada odemo na žetvu čaja - veselo je pričao Džingis.

foto: B.Subašić

Poziv da prisustvujem berbi plemenitih listića u Rizeu, jednom od vodećih svetskih centara za uzgoj najkvalitetnijeg čaja odveo me je do tajanstvenog naroda Laza koji je milenijumima sačuvao identitet živeći u teško prohodnim planinama Kačkar čije obronke do 2.000 metara visine pokrivaju jedine kišne šume Evroazije. Upoznavanje ovih ljudi potvrđuje dalekovidost velikog antropologa dr Nike Županića, Cvijićevog saradnika, koji je u čuvenom članku "Srbi Plinija i Ptolomeja" dokazivao da moderni srpski narod ima istorijske veze veze sa Pontom.

foto: B.Subašić

To mi je postalo očigledno kada su me na aerodromu dočekali moji turski domaćini Lazi. Džingis, Kadir i Muhamed su se drastično razlikovali od stanovništva koje sam sretao po putovanjima širom Male Azije. Bili su visoki, vretenastih tela, svetle puti, dugih udova, ovalnih lica sa krupnim bademastim očima.

foto: B.Subašić

Govorili su neobičnim melodičnim dijalektom turskog, a iz zvučnika kombija kojim su me vozili u planine odjekivala je narodna pesma Laza "Hej Jano". Iskrcali smo se na proširenju klisure reke Laz, koja podseća na Lim kod Prijepolja, a ispred lepe tradicionalne kuće od kamena i drveta čekali su svetlooki visoki Hasan i njegova žena Emina. Oni su se vratili u planine Rizea iz metropole Istanbula da bi napravili hotel za turiste koji u sve većem broju dolaze da vide čudesne prirodne lepote Pontskih Alpa.

foto: B.Subašić

foto: B.Subašić Domaćini Emina i Hasan

Pripremili su posluženje "kakvog nema nigde na svetu": proju, cicvaru, zeljanicu, sarmice od zelja i kiselo mleko, čime su zapadni novinari iz čajne ekspedicije bili fascinirani, a domaćine je pak zapanjilo da žurnalista sa Balkana dobro poznaje ove specijalitete i štaviše ima neka čudna srpska imena za njih!

foto: B.Subašić

foto: B.Subašić

Upitao sam ih da li su oni Lazi, po kojima je ova oblast u Osmanskom carstvu bila zvana Lazistan, čuveni graničari koji su poštovali državu ali nisu plaćali dažbine i porazili vojske tri sultana koji su pokušali da ih učine pokornim. Bili su iznenađeni da novinar iz Srbije zna za Laze i ponosno su potvrdili da su oni potomci brkatih gorštaka koji su na starim fotografijama pozirali sa dugim puškama i kamama sa pravim sečivom, izuzetkom među krivim oštricama uobičajenim za Istok.

foto: B.Subašić

foto: B.Subašić

Nemački novinar Markus, član međunarodne ekspedicije u Čajnik, planinsku oblast gde se na izuzetno strmim kosama uzgajaju vrhunske vrste čaja, slušao je razgovor i upitao domaćine da li žele da imaju državu. Odmerili su ga i odgovorili da Lazi ne moraju da imaju državu jer su identitet sačuvali čuvajući jezik kog nauka svrstava među najstarije na svetu. Oni su u Turskoj Turci i muslimani, a u susednoj Gruziji Gruzini pravoslavci, ali iznad svega su drevni Lazi sa identičnim mentalitetom čije su najviše vrednosti marljivost, čast, gostoljublje, poštovanje porodice i zemlje.

foto: B.Subašić

foto: B.Subašić

- Nikada ne prodajemo svoju zemlju i kuće strancima, ni ako se odselimo u grad ili drugu državu. Retki koji prodaju imanja moraju prvo da ih ponude braći i sestrama, a ako oni ne žele da ih kupe, onda moraju da ih ponude susedima. To pravilo se ne krši - bio je odsečan Džingis.

foto: B.Subašić

Koliko Lazi vole svoja imanja novinarima je postalo očigledno sledećeg jutra, dok ih je kombi vozio strmim puteljcima sa bezbrojnim serpentinama ka selu Hemšin. Na najstrmijim padinama dubokih klisurica po čijem dnu teku zapenušani planinski potoci, videle su se pažljivo usečene bezbrojne uske terasice sa gustim redovima žbunja čaja o čijem kvalitetu svedoči podatak da se za njihove listiće otimaju najpoznatije svetske kompanije.

foto: B.Subašić

- Naš čaj je organski jer zbog velike nadmorske visine i klime uopšte nema štetočina koje bi ga napadale. Insekticide, pesticide i veštačko đubrivo ne koristimo. U ovoj oblasti kiša pada bar pet dana nedeljno, a zimi sneg koji kao ćebe čuva čaj od mraza - objašnjavao je Juši, svetski priznati stručnjak za čaj iz Rizea, koji gostuje na simpozijumima i festivalima posvećenim ovoj plemenitoj biljci od Japana do Nemačke.

foto: B.Subašić

Ovaj "čajni guru" živi sa porodicom u tradicionalnoj kući od kamena i drveta na ivici planinskog ponora iz kojeg u vreme žetve čaja ukućani izlaze u četiri ujutro da bi pažljivo ručno čupkali listiće, ne koristeći čak ni uobičajene makaze sa kesom u koju padaju odsečeni delovi biljke. Berba mora da počne rano jer ujutro u planinama Ponta vlada suptropska klima koja odgovara čaju, ali ne i beračima.

foto: B.Subašić

Čim se pojavi sunce i zagreje vlažne šume, iz njih se dižu ogromni pramenovi magle i sakupljaju u oblake koji se doslovno rađaju iz zelenila. U ovoj atmosferi džungle odeća se za tili čas natopi znojem, bez mogućnosti da se osuši zbog strahovite vlage.

foto: B.Subašić

Zbog žilavih i gustih grančica žbunja čaja koje kidaju i tkaninu i kožu, berači moraju da nose gumirane pantalone, a kada pada kiša i kabanice. One čuvaju pregrejana tela od hladne kiše, dok iz rukava teku potoci znoja. Listići koji su namenjeni za zeleni čaj se koriste onakvi kakvi su ubrani, a da bi se dobio crni čaj neophodna je njihova termička i mehanička obrada.

foto: B.Subašić

Probrano čajno lišće se stavlja na vrelu udubljenu plotnu male peći gde ih poznavalac procesa kakav je Juši gnječi i mesi masu oko tri sata, pri čemu se izdvaja i čajno ulje.Njegovi pokreti su veoma brzi, jer bi inače dobio opekotine. Naravno da postoje i industrijski načini dobijanja crnog čaja, ali pravi ljubitelji ovog napitka priznaju samo tradicionalni način pripreme i ispijanje čaja među oblacima iz jedinih kišnih šuma Evroazije.

- Najveći deo proizvodnje iz Rizea ostaje u Turskoj, gde se dnevno popije 240 miliona čaša čaja, ali i potražnja iz inostranstva je ogromna. Rize trenutno daje više od osam odsto čaja koji se popije u svetu - pričao je Juši, praveći za članove novinarske ekspedicije svoje remek-delo, čajni napitak proceđen kroz plod bergamota, koji mu daje izuzetan ukus.

foto: B.Subašić

ČAJNI TURIZAM

foto: B.Subašić

JUŠIJEVI čajevi su čuveni jer u njih kao dodatak stavlja i aromatično planinsko bilje ubrano sa više od 3.000 metara nadmorske visine. Njegova porodica se sada bavi i održivim turizmom jer su posle prikazivanja čajeva iz Rizea na svetskim festivalima, posetioci sa svih meridijana počeli da dolaze u Pontske Alpe, da upoznaju njihovu lepotu i piju aromatične napitke uživajući na jednostavnoj drvenoj terasi iznad ponora.

foto: B.Subašić

Za zahteve turista zadužen je ženski deo porodice, čiji je stub baka koja dežura kraj šporeta na drva pod nadstrešnicom čija je cela grejna ploča pokrivena čajnicima, dok se u rerni peku baklave sa dodatkom čaja, a poseban specijalitet je čizkejk sa glazurom od čaja. U ponudi je i kozmetičko ulje od čaja koje je izuzetno cenjeno među ovdašnjima.

foto: B.Subašić

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije