KOKETIRA SA NAUKOM I MISTIKOM: Planina u istočnoj Srbiji "osvojila" stručnjake iz više oblasti koji su joj posvetili monografiju

RTANj nije najviša planina. Nije ni najzelenija, ni najkrševitija. Nema dugih pećina, niti dubokih jama, nema snažnih vrela, niti obilja vode, tek nekoliko endemskih i reliktnih biljaka.

K. Đorđević

Na njemu nema žičara i skijališta, staza zdravlja i rekreacije, nema stada ovaca i poznatih brendova. Manastirska zvona ovde ne zvone. Uprkos svemu tome, a Rtnju nedostaje puno toga ovosvetskog čega su pune naše planine, on se može pohvaliti - dušom! A, imati dušu znači posedovati nešto uzvišeno, jedinstveno, nešto što zrači dobrotom i privlači lepotom.

Upravo to podstaklo je autore monumentalne monografije "Rtanj" - profesore Geografskog i Rudarsko-geološkog fakulteta, naučne saradnike Istorijskog instituta i Zavoda za zaštatitu prirode - da krenu na neobično putovanje i ispričaju priče ne samo o rtanjskom čaju, Vrmdžanskom jezeru, Latin gradu, Ramondi, Mirovskom vrelu, već i o ljudima koji na njemu žive.

- Rtanj je pun neispričanih priča, misterija kojima smo pokušali da damo naučnu konotaciju - kaže nam prof. dr Nenad Živković, urednik monografije. - Dugo smo vagali i konsultovali se kako priključiti intrigantan materijal, koji koketira s naukom, mistikom, astrologijom, fantastikom i pobuđuje neskrivenu pažnju svetske javnosti. Sve neobične pojave, počev od elektromagnetnog zračenja, preko letećih tanjira, užarenih lopti, pojave duhova, volšebnih isceljenja, ne bi imale odjeka bez geometrije same planine. Jer, ne može se poreći njen jedinstven izgled, pravilna trostrana piramida koja podseća na objekte veštačkog porekla. Postoje i zaista čudni kanali unutar planine, ali to ne bi trebalo da izađe iz trenutnih dostignuća nauke.

D. ĐURKIN

Planinom u centralnom delu Istočne Srbije bio je oduševljen i naučnik Jovan Cvijić koji je o njoj rekao: "Dižući se veličanstveno iznad okoline, izolovan, on vlada okolinom i izgleda kao vođa i znamenje okoline. Ima u njemu individualnog i imponirajućeg, kao u velikim ličnostima." Nestvarna lepota planine nije bila dovoljna da starosedeoci ostanu da žive na njoj. Od 1948. do 2022. godine broj stanovnika se konstantno smanjivao, i to sa 9.558 na 2.478 na kraju ovog perioda.

- Gasi se... jedni otišli, jedni izumrli, vrlo malo ima ko ostaje, mahom po jedan, po dvoje u kući... Džabarci ostala prazna mahala, to uraslo sad, više se i ne poznaje... Za 10 godina samo 50 kuća u selu ostaju - kažu meštani sela Nikolinac.

D. ĐURKIN

U Vrmdži nema više Kadrića, Kinčića, Grujića, Pantića, Sibinovića... U Jošanici nema Momčilovića, Crnogoraca, Kutlića, Milovanovića..., a u Lukovu - Stevića, Lukića, Ilića...

- Seoska naselja na planini Rtanj nisu izuzetak - ističu Danica Šantić i Milica Langović. - Još od Drugog svetskog rata dolazi do privredne stagnacije, što je uticalo na prvu migraciju s ovih prostora. Donošenje neuspelih agrarnih reformi dodatno je inteziviralo nastavak iseljavanja iz sela u gradove.

U rtanjskim selima se već decenijama rađa mali broj dece. Meštani Šarbanovaca ističu:

- Ne rađaju se deca po 10 godina... Ne sećam se kada je bila poslednja svadba u selu... Ima samo četiri učenika u školi od prvog do četvrtog razreda.

D. Đurkin

Školu je u Jošanici šezdesetih godina pohađalo 127 đaka, dok ih je danas samo četvoro. U Šarbanovcu četvoro dece ide u sesku školu, a u Nikolincu je samo jedan đak. U Rtnju je škola zatvorena.

- Poslednjih godina nema iseljavanja, nema više ko da se iseli iz sela - kažu meštani Jošanice.

A, s odlaskom stanovništva iščezavaju i narodni običaji. U Vrmdži i Mužincu se slava nekada obeležavala tri dana. Dan uoči slave nazivan je "navečeri", a dan posle slave - "paterice". U monografiji su sakupljena kazivanja i o svadbenim običajima, a pažnju privlači imenovanje provodadžije kao "navodadžija" ili "lažlja", zbog toga što se smatralo da ta osoba ne samo da ume lepo da priča o budućem supružniku nego neretko i da slaže. Mlada i mladoženja bi za vreme ručka išli od jednog do drugog gosta, a pratio bi ih dever sa sitom. Mlada bi gostima davala novo ime: Ubavica, Pisar, Ubavenko, Delija, Grančice... Kada bi ona izgovorila novo ime, dever bi sitom tog gosta dotakao po glavi radi "srećnog novog imena".

vikipedia

U sokobanjskom kraju je, kako navodi Petar Jovanović, gotovo u svakom selu bio neki "prorok" ili "proročica". Oni su, kako su tvrdili, mogli da komuniciraju sa svecima, a potom bi narodu prenosili poruke. Obično su kazivali kako su im sveci ukazali na mesto gde je nekad bila crkva ili manastir. Na tom mestu često bi nalazili krst ili temelje stare građevine. To mesto je postajalo sveto.

- U podrtanjskim selima bilo je više svetih drveća "zapisa". U Vrmdži je jedan bio pored lokalne crkve, ali je drvo počelo da truli - navodi etnolog Dragana Đurić. - Pored drveća, postoje i sveti kameni krstovi, poznati pod istim nazivom "zapisi". U Vrmdži ih ima nekoliko i potiču iz 19. veka. Krst Svetog Nikole i Svetog Germana iz 1896, nalazi se pored istoimenog crkvišta, nedaleko od groblja u Prdaku.

Specifičnost Rtnja se ogleda i u u brojnim biljnim vrstama, pa se od 2. do 7. jula svake godine organizuje manifestacija "Sveti Jovan Biljober". Osim ljubitelja prirode, tada se na Rtnju okupe i planinari, ali i sakupljači lekovitog bilja. Upravo od tih biljaka se priprema čuveni Rtanjski čaj.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije