U ŽEGAR KOD OBROVCA VRAĆAJU SE MLADI SRBI: Obnavljaju svoje stare domove ili podižu nove na dalmatinskoj zemlji svojih pradedova (FOTO)

NA gotovo 40 stepeni, nije bilo teško shvatiti zašto Žegar nosi takvo ime. Od vrućine i zrikavci bejahu zamukli. Ali, Žegar je, čini se, u nekom paktu s upeklom zvezdom pa ona ističe svu lepotu ovog mesta u Pravoj Bukovici i njegov beli kamen što je u osnovi svega i lijandere svih boja i kapi rose na zarudelim grozdovima i ledenu smaragdnu Zrmanju što se u Žegarskom polju utišala, razbaškarila kao da joj se iz ove žive bajke ne teče dalje.

Foto: D. Milovanović

Nas su ovde dovela i predanja i priča o životu u njemu danas. Epsko mesto, višestruko opevano u našoj narodnoj poeziji, uskočkom sabljom i junaštvom proslavili su harambaša Janko Mitrović i njegov sin "ljuta zmija od Žegara grada" - Janković Stojan, slavni vođa Srba u Ravnim Kotarima, a duhovnošću i pisanom rečju arhimandrit Gerasim Zelić, po kome trg u centru sela nosi ime. 

Istorija kazuje da se Srbi u Žegaru pominju još 1392. i od tada radom i neprestanom borbom opstaju. Ne mogu se ni nabrojati svi njihovi podvizi učinjeni da ostanu na tom, svom komadu dalmatinske zemlje. Od svih možda je najveći ovaj koji čine poslednjih dvadesetak godina, nakon one genocidne "Oluje" kada je izgledalo da će im u Žegaru zamreti svaki trag i da će ostati samo njihova spržena i porušena ognjišta. Takvih slika je i dan-danas mnogo, ali, ipak, Žegar - živi. Po brojnosti žitelja, a danas ih je stalno naseljeno oko 260, daleko je to od vremena pre '95, ali posle tog zla gde sad ima škole i dečje igraonice, ima i iskre koja se ne gasi.

Foto: D. Milovanović

Ove stranice života Srba u Žegaru ispisuju mladi ljudi, deca i unuci prognanih, koji domove očeva obnavljaju, dedovske loze ponovo orezuju i na pradedovske pašnjake isteruju blago. Njima je Žegar u srcu i to se vidi na svakom koraku: i u Kaštelu Žegarskom, gde je centar, i u sva tri zaseoka - Bogatniku, Nadvodi i Komazecima.

U Bogatniku, u njegovom zaseoku Milići, žive Siniša (42) i Nada (39) Milić sa svoje troje dece. Najstarija Jovana puni 18 godina, Marta 15, a sin Petar 11. Siniša je imao je tek 12 kada je u koloni unesrećenih Krajišnika stigao u Sombor, pa u Vukovar, potom u Petrovo Selo, Bečej...

U CENTRU SELA TESLINA BISTA

Foto: D. Milovanović

POVODOM 169 godina od rođenja Nikole Tesle i Dana nauke u Srbiji, koji se obeležava upravo na dan njegovog rođenja - 10. jula, naučne fondacija iz Srbije i iz Amerike koje nose ime genija iz Smiljana, organizovale su u julu "Dane Nikole Tesle 2025". Ova velika manifestacija objedinila je naučne, kulturne i umetničke događaje širom Srbije i regiona, od Užica do Zadra. Deo ovog programa bio je i u Žegaru gde mu je, na Petrovdan, u centru sela otkrivena bista. 

- Često kažem da sam od Žegara do Žegara promenio 11 adresa. I Nada isto. A, vapio sam za njime. Prvi put, posle "Oluje" po dokumenta sam došao 2002, hteo sam da idem kod ujaka u Italiju, a ostao sam u Žegaru celu godinu, iako nije bilo ni vode ni struje. Dolazeći opet, 2004, ovde sam upoznao suprugu. Otišli smo u Italiju, ali džaba kad Žegar zove. Vratili smo se dve godine kasnije i u avgustu 2006. venčali. Bilo je to prvo venčanje, posle "Oluje", u našoj Crkvi Svetog Georgija - priča nam Siniša.

Od tada do danas ovo dvoje vrednih i nadasve upornih mladih pokazali su kako se stvara i kako se strpljivim radom postaje pravi domaćin.

Foto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

- U početku, sve do 2014. bilo nam je baš teško, pre svega finansijski - kaže Nada. - Imali smo tridesetak koza, spremali smo sir i živeli od prodaje, ali slobodnog dana ni vremena nismo imali. Koze za sveca ne znaju, obaveze oko njih su 24 sata. Pre pet godina smo ih prodali. Sada imamo 17 krava i sedmoro teladi. To nam je glavni posao. Siniša za stalno radi u punioni vode, a ja sam sezonac u restoranu.

Radu i stvaranju Siniša i Nada su naučili i decu. Jovanu nismo upoznali jer sezonski radi na ostrvu Vir. Marta koja od septembra nastavlja školovanje u Zadru, roditeljima je desna ruka, a mali Petar neverovatna priča o vrednoći i toplini. Dušu su nam razgalili njegov osmeh i kupine koje je sam brao i služio nam iz svojih ručica i buketići lavande koje nam je dok smo pričali vešto pravio. A pričao je kao mator.

Foto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

- Sad ću u peti razred u Obrovac, dosad sam išao u školu u Žegaru. U njoj sad ostaje troje đaka, od toga dvoje prvačića. Ima nas, što živimo ovde, 15 dece, od malih do srednjoškolaca. Mnogo nam je lepo - pričao je Petar dok nas je sa ocem vodio da nam pokaže porodično blago. - Tata kaže da sam mu najveća pomoć oko krava, ali samo dok ima telića, a posle ne. Mada, ja mislim da mu stalno pomažem. Znam ime svake krave, a najviše volim Rudu. Joj, nju je skoro ugrizao poskok za vime, jedva ju je tata spasao. Zato je ovako mršava. Samo ona, a pogledajte kako su nam dobre sve ostale.

NE DAJU JANKOVIĆ STOJANA

Foto: Vikipedija

U ŽEGARU se oko 1635, rodio Janković Stojan, vođa uskoka u Ravnim Kotarima. Žitelji Žegara na to su izuzetno ponosni. Ispred crkve je i ploča njemu posvećena, a tu su, u Žegaru oduvek naseljenom samo Srbima, i ostaci njegove kuće. Poslednjih godina neki u Hrvatskoj se iz petnih žila upinju da ga proglase Hrvatom, ali, kako nam u kafani rekoše: "Teško će im to proći". 

I jesu. Stado je za uzor. Uzgajaju ga na organskim principima, prodaju meso i imaju stalne kupce. Pitamo Sinišu je li bila ispravna odluka da se vrati Žegaru?

- Jeste, bez trunke sumnje. I otac i moja sestra žive tu, u našoj staroj kući. Mirni smo u smislu međunacionalnih odnosa, ja sam čak jedno vreme bio i predsednik Veća srpske nacionalne manjine za Obrovac. Uvek nam neko dođe, sve više ljudi obnavlja svoje kuće, širok nam je krug onih sa kojima se družimo. Nikad nam nije dosadno. Naše imanje u livadama, šumama i pašnjacima ima oko 13 hektara. Mi ovde u Bogatniku, valjda se zato tako i zove, imamo svoj vodovod, sa prirodnim padom iz Milića pećine... Svoj sam na svome kao i ostali ovde, čuvari smo iskre na svome ognjištu.

Foto: D. Milovanović

Domaćini i dečja graja dočekali su nas i u zaseoku Sanaderi - Perići. Dražen Jakovljević u svojoj kući, sa svoje dvoje dece, trogodišnjim Petrom i Lenom od 18 meseci. Supruga Nataša, ostala je u Beogradu jer očekuju treće dete... Njoj je mama iz Žegara, a otac iz Karina.

- Živimo na relaciji Žegar - Zemun, ali više smo u Žegaru. Obnovili smo kuću i sad planiramo da se posvetimo turizmu. Mnogo toga ovde ima da se vidi i da se uživa. Blizu je Karinsko more, mada je Zrmanja naše more, videli ste koliko kupača ima. Tu je i naš manastir Krupa, pa Jankovića buk, slapovi Zrmanje... A, pomalo obnavljam i vinograd - priča nam Dražen.

D. Milovanović

I on je dete iz one strašne kolone. A, koliko mu je Žegar u srcu svedoče sledeći redovi.

- Najpre smo 1995. bili u Plandištu, pa u Smederevskoj Palanci, a onda smo otac, majka, dvojica moje braće i ja 1999. otišli u Ameriku. Braća su još tamo, a roditelji su u Žegar prvi put došli 2001. U SAD sam počeo da vozim kamion i kada sam primio prvu platu došao sam u kuću i rekao pred celom porodicom: - Stavljam je na sto za obnovu kuće u Žegaru. Tako je počelo. Sa Natašom sam se venčao 2021. u Beogradu, a crkveno venčanje i krštenje dece bili su ovde u žegarskoj crkvi. I sada po dva-tri meseca vozim u Americi kamion, pa malo svratim kod oca i majke u Zemun, a onda pravac Žegar. Ovde sam bar sedam meseci godišnje. Lepo je, vidite da je gotovo svako domaćinstvo obnovilo stare ili podiglo nove kuće. Ponosan sam - zaiskrila je suza u Draženovom oku.

OBNOVILI STARI DRUŠTVENI DOM

Foto: D. Milovanović

JOŠ 2017. otvorena je u Žegaru igraonica za decu, sređuje se seoski trg, ulice... Zasukali su meštani rukave i obnovili, pokrili i oživeli nekadašnji Društveni dom, gde su sada pozorišne predstave i druga dešavanja gotovo svakodnevni. Planiraju da sređuju i kulu, jer epska pesma kaže "i danas je kula na Žegari".

- To je deo tvrđave gde je stolovao turski kadija. Od Turaka su je preoteli Mleci, bila je Mletačka uprava. Potom je napuštena. Mislimo da je šteta da ovakav objekat propada, sa njega se vidi celo selo. Doći će vreme da je obnovimo - kaže arhitekta Miloš Ušljebrka, još jedan od mladića koji se iz Beograda gotovo potpuno vratio Žegaru.

Stamen, kao pravi Srbin iz Dalmacije, nesumnjivi Pilipendin potomak, nije joj dozvolio da krene. Pretvorio ju je u poruku:

- Pamtimo, a "Oluja" je prošlost. Gledam u budućnost. Sad sam u Žegaru, svoj na svome.

I evo još jedne potvrde s početka priče, one o suncu i Žegaru, jer "gde god Sunce ulazi, tamu tera". 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije