ŠJOR KOJI JE PROMENIO TENIS: Male tajne velikog majstora tenisa Nikole Pilića, do sada neispričane

Šetalište Lungomare, kao što mu ime kaže, proteže se duž mora, Kvarnerskim zalivom.

Foto: Goran Čvorović

Spaja Volosko, Opatiju, Ičiće, Iku i Lovran, krivudajući kroz hridi i četinare. Ovu očaravajuću stazu kroz klimatsko lečilište pohodili su svojevremeno grofovi, kneginje i aristokratija razne fele, a ovuda je voleo da šeta i sam car Austrije i kralj Ugarske, Bohemije, Dalmacije, Hrvatske i Slavonije, Franjo Josif, koji je zasigurno znao da uživa, pa je po njemu čitava promenada i dobila ime. Odatle puca nepregledni pogled na pučinu, ostrva Krk i Cres, Malinsku i kubične vrhove Rijeke, dok talasi neumorno udaraju u stene kupajući ozonom omamljene prolaznike.

Tu sam, šetajući, jednom, nad prepodnevnom kafom, u blizini Meštrovićeve replike, zvonika, bunara nasred klaustara i manastira po kome je grad i dobio ime, uz vitku skulpturu Devojke s galebom, omiljenu pistu vagabondima i plebsu iz roda Džonatana Lingvistona, slučajno nabasao na Nikolu Pilića i njegovu ženu Miju, koji su, posle duge minhenske faze, odlučili da se nastane ovde, gde tramontana šućka oko stabala citrusa, bugenvilija i ginka i s druge strane izlazi naparfemisana originalnim mirisom opatijske kamelije. Tu se, tokom godina, kasnije, i otvarala prebogata riznica uspomena velikog teniskog znalca, erudite i svetskog putnika Nikole Pilića.

*Do 10.000, bez depozita!
Bonus koji ispunjava 3 želje - zavrti točak sreće, uzmi do 300% bonusa i igraj do 5 dana besplatno!*

Ispred teniskih terena, ovde je uvek bio parkiran njegov "mercedes" koji je vozio do poslednjeg dana. A pre toga sedeo je za volanom čuvene sportske "pagode" iste marke. Nije prežalio što je kasnije prodao.

- Isporuče mi auto, a u Splitu kažu da ne znaju kako da me oporezuju. Odem s punom torbom novaca u Beograd, kod generlanog direktora carine. Pita me kako da mi registruje auto u Beogradu, kad živim u Splitu. Vratim se, a ovi moji mi dobro razrežu "na luksuz". Posle mi moja školska drugarica sredi registraciju. Dobijem tablicu ST sa pet jedinica – prisećao se šjor Niko, pokazujući fotografiju u albumu.

*Do 10.000, bez depozita!
Bonus koji ispunjava 3 želje - zavrti točak sreće, uzmi do 300% bonusa i igraj do 5 dana besplatno!*

S tim automobilom je napravio i nezaboravni intervju šezdesetih s Mladenom Delićem.

- Kaže mi Mladen, Niko, ja ću da sedim do tebe, ti ćeš da voziš prvom brzinom, a kamerman će da stoji na haubi. Dajem intervju i vozim rivom tri kolometara na sat, a raja gleda i pita se šta je to, dok Petar Skansi pravi fotografiju – premotava Pilić film.

Proticao je život na točkovima.

- Drugačije se nekad putovalo. Krenem iz Splita u Australiju. Uđemo u autobus koji mili uzbrdo. Do Sinja se već pola putnika ispovraćalo. Treba stići do Zagreba. Sednemo u DC3 s propelerom. Odatle za London, a onda "Britiš ervejzom" 707 do Kaira. Unutra 180 ljudi s cigarama, deca skaču po avionu. U Bombaju čekaš četiri sata da napune gorivo. Odatle, u Singapur, pa te pošalju u Darvin. Tu te čekiraju, provere da nemaš neku bolest, i dođeš u Brizbejn, da igraš na travi. Nisi mogao da stojiš od umora.  

Putovanja, putovanja…

- Vraćam se šezdesetih sa turnira iz Sofije, preko Beograda. Tražim hotel, ali čuveni vaterpolista Mirko Sandić neće ni da čuje. Kaže, spavaj kod mene. Imao je ogromno srce. Bio je divan čovek.

Kao mlad igrač umeo je često da nabasa i u Grad svetlosti.

- Bili smo bez love. U Latinskom kvartu, šezdeset osme, devete, stek i krompir su, sećam se, kad se konvertuju franci, koštali dolar. Obilazio sam Luvr, Versaj. Pitaju me kada ću opet u Pariz. Bio sam 57 puta, dosta mi je!

Sećao se pariskih umetnika.

- Dado je bio vrsni slikar. Sa Veličkovićem sam igrao tenis i u Splitu i Dubrovniku. Bio sam prijatelj s njim i njegovom ženom Maristelom. Gledao je moje mečeve. Crtao je jedno vreme sportiste. Slušao sam intervjue Ljube Popovića. Ali, od srpskih slikara mi se najviše sviđa onaj što je pravio portrete kralju, Paja Jovanović. Bio je genijalan, kao što je bio i Meštrović.

Nije u poslednje vreme napuštao Opatiju. Tu je pronašao svoj mir.

- Ja sam ti moje torbe zauvek raspakovao. Kofer mi je bio otvoren šezdeset godina. Više sam spavao u tuđim krevetima nego u svom. Više ne mrdam iz svoje kuće. Dosta mi je putovanja – rekao je proletos, Šjor Niko, koji se dva poslednja puta iz Opatije i obližnje Rijeke otisnuo samo na đir do njemu i njegovoj Miji dragog Beograda, između ostalog 2022. kada su im četvorica ljubaznih momaka u zamenu za selfi pokazali put do hotela, i gde je posle rasplakao svakoga ko je prisustvovao trenutku dok je od Novaka Đokovića primao sat zahvalnosti za sve što je za njega učinio tokom karijere.

- Pijem kafu, kad, kažu mi dođite Niki do centralnog terena da nešto kažete. Čekaj, sad! Ostavim kafu, ne znam šta ću. Složio sam posle tri-četiri rečenice, na osećaj. Fantastična je beogradska publika.

Učinili su on i Mija mnogo za Novaka. Priseća se, tokom jednog od naših mnogobrojnih razgovora, stari morski vuk vremena, kao da je to bilo juče, kada je Novak kao četrnaestogodišnjak naišao dok su Pilić i Ivanišević trenirali, iskoristio priliku da sa ovim drugim, na Pilićev predlog, razmeni nekoliko lopti, od kojih nijedna nije završila u mreži.

- Biće šjor Niko nešto od ovog malog s crnom kosom – kazao je tada Ivanišević posle pet minuta razmene koji su se pretvorili u 20.

Tako i bi. To znači iskoristiti priliku. Baš kao kada je Niko za Noleta nabavio prvu vajld-kartu kod Dušana Orlandića. Sve posle toga postalo je istorija. A ta istorija pisala se i 2004. kada je, posle doručka u Minhenu, Novak otputovao na turnir u Ahen.

- Kvalifikovao se, pa dobio još pet mečeva i osvojio čelendžer od 75.000 dolara. Otac Srđan ga preda mnom zove, čestita mu, a on mu odgovara: "Ćale, mi smo se dogovorili kad ćeš da mi čestitaš." Koliko je on već tada visoko lestvicu bio postavio!

Kaže da je Nole bio neverovatno pažljiv slušalac.

- Za čistu desetku. Sve što bih mu rekao, čuo bi, promislio i pokušao. Ne možeš zamisliti koliko mi je pitanja postavljao. Moja supruga Mija, koja kao glumica ima taj dar, pričala mi je da je Novak u to vreme imao iste rečenice o tenisu kao ja.

Mnogo je Nika obradovalo kada je Nole odložio put u Nicu i ostao prošle godine na promociji filma koji su o njemu, legendi Nikoli Piliću, snimili Željko Mirković i Vladimir Gašić. A film je počeo da se odmotava na splitskim Firulama.

- Kao dvanaestogodišnjak, nabavio sam reket star 11 godina, španovan malo debljom "tunjom" za ribu. Bio sam samouk. Više sam se tada reketom mačevao, nego što sam igrao tenis. Igrao sam pre toga fudbal u Hajduku. Nakon svakog meča bilo je neke tuče. Nikica Bezmalinović, kome sam ja razbio nos i on meni, bio je kasnije ambasador u Moskvi. Sreli smo se posle i nazdravili za stara dobra vremena.  

Sećao se kada je kao dvadesetogodišnjak posle jednog izgubljenog meča u njegovom rodnom Splitu nakon 16 meč lopti sišao do rive, uzeo kamen iz vode i dugo razbijao reket. Bio je, kasnije, poznat kao strog i zahtevan trener, ali bi lomljenje reketa kažnjavao samo sklekovima. I nije baš neka kazna.

- A šta bi ti hteo? Balkanci smo. Nismo Skandinavci. I Federer ih je lomio.

Često je, iz splitskih dana, pominjao i rečenicu svog oca, kada bi pokušao da mu protivureči.

- Govorio bi mi: "Nikola, još uvek soliš s mojom soli". I tu je bila tačka. Druga su to bila vremena.

Ostalo mu je urezano u pamćenje i kada je s Borom Jovanovićem svojio njihovo prvo otvoreno prvenstvo Jugoslavije u dublu 1961. godine Pre toga, već je imao jedno.

- Bilo je 4.000 ljudi u publici. Došli su i Vladmir Bakarić, i general pukovnik Duško Korać, teča moje žene. Kada sam se vratio kući, mama me je zagrlila, čestitala mi je, a moj otac je rekao: Znaš šta Nikola, meni se onaj Bora Jovanović više sviđa kako igra!

Velika epizoda za njega i svetski tenis bila je kada se sa grupom igrača izborio za profesionalne uslove.

- Iz korena smo promenili tenis te 1973. godine. Arogantni organizatori su dobijali 100 miliona funti, a nama davali po 50. Pa to nije bilo ni za doručak! Mislili su da mogu da imaju turnir bez nas. Nisu verovali da ćemo bojkotovati. Kad su videli da u 3. kolu Vimbldona igraju dva Engleza koji ne znaju da drže reket, sve je došlo na svoje mesto. Što je najvažnije, oni koji su imali podignut nos, počeli su da prave stadione i svlačionice, drugačije su se ponašali prema igračima. Bez igrača nema tenisa.

Nije mu se sviđala ni današnja situacija.

- Mlad si teniser, otputuješ na fjučers, platiš hotel, dobiješ kvalifikacije, igraš prvo kolo i izgubiš. To te je koštalo najmanje hiljadu evra, a zaradio si 120. Prava sramota. To je sistem turbokapitalizma. Novak je pokušao tu nešto da promeni, ali ga tretiraju kao što su i nas nekada.

U nemačkom tenisu Pilić je napravio čudo.

- Nemci su shvatili da mogu da budem užasno hladan i tvrd, ali i da imam vrlo toplo srce. Kada sam 1982. došao u Nemačku, na listi među prvih sto za Vimbldon nije bilo nijednog Nemca. U sledećih 7 godina, bilo ih je 16, zahvaljujući mom "ludom" sistemu. Ali, za to, zbog strpljenja i odricanja, medalju treba dati mojoj ženi, a ne meni.

Imao je dragoceno iskustvo u pravljenju igrača. Ponosio se činjenicom da ih je čak 39 lansirao među prvih sto.

- Vrlo malo je ljudi koji mogu da stvaraju igrače. To je kao da tupim nožem od ebanovine praviš skulpturu. Mnogi nemaju pojma šta je to talenat. Sadrži se od 16 komponenti. Treba držati fokus na meču duže od četiri sata.

Bio je u neverovatnoj kondiciji. Umeo je da svoje tenisere, poput Erika Jelena, glatko pobeđuje u "malom" tenisu i kada je uveliko bio zagazio u petu deceniju. Koliko letos, obarao je očas posla desnu ruku na mreži juniorima s kojima je radio. A bio je levak! Sam je, gotovo do poslednjeg dana, skupljao loptice.

- I kad me boli glava, ja u mojim godinama uradim petnaest sklekova. Održavam se. Imam tegove po tri kilograma i kad me niko ne gleda, podignem ih po 20 puta.

Govorio je da su, kad bi padala kiša, svi gledali u nebo, samo bi Van Gog slikao, i da je zbog toga bio veliki umetnik. Imao je poštovanja prema profesiji klovna, jer "nije lako nasmejati ljude svakoga dana". Najvažnija reč mu je bila "strpljenje". Umeo je da kaže: "Kad udariš loptu hiljadu i po puta, hiljadu i petsto prvi put će da uđe gde treba".

Sećao se igrača koji je u Portoriku jednako dobro pevao na bini kao što je igrao tenis, splitskog komšije koji je imao 180 ptica pevačica, pamtio da su Boris Beker i Mihael Štih u Barseloni 1992. osvojili zlatnu medalju na OI, iako nisu govorili među sobom. Imao je Niki priča, za hiljadu stranica.

SVI SMO ISTI

Voleo je i druge sportove, i druge narode.

- Jesi li gledao košarku na Olimpijadi u Parizu? Prvo poluvreme smo održali lekciju Amerima. Imali smo 17 poena prednosti. Da su im par puta sudili korake, ne bi nas ni dobili.

- Koga to "nas", šjor Niko? – šalim se sa njim.

- Hajde, hajde… Svi smo mi isti "kreteni" - smeši mu se brk.

MALO VINA

Nedavno mu je, krajem avgusta, bio rođendan. U takvim prilikama telefon zvoni svaki čas.

- Ništa mi taj dan ne znači. Iako me tada svi moji igrači zovu. A to mi znači. Samo sam dva slavio, pedeseti, sa Balaševićem, kada mi je napisao pesmu, i sedamdeseti, ovde u Opatiji. Bila je fantastična proslava. Pevali su mi pesme od Vranja do Triglava. Bilo je četrdesetak meni najbližih ljudi, među njima i Perica Radenković. Doneo sam 48 boca ekstra vina. U ponoć mi konobari kažu da smo sve popili. I, naručimo još.

Foto: Фото: Горан Чворовић

POGLEDAJ GALERIJU

Bonus video:   ŠAMPIONI U FOKUSU: Strahinja Trivković diplomata znanja i sporta

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije