RUDNO BLAGO OD NAJMANJEG SELA STVORILO GRAD: Izložba "Duće la kasa" borskog muzeja, o kulturi stanovanja, na gostovanju u Negotinu

PROŠLOST je na trenutak oživela među eksponatima koji pripovedaju o prvim danima rudarskog Bora i svakodnevnom životu u okolnim selima s kraja 19. i početka 20. veka. Izložba "Duće la kasa", u prevodu sa vlaškog "Idi kući", objedinjuje gradsku i seosku kulturu stanovanja tog vremena, kroz nameštaj, predmete iz domaćinstva, fotografije i priče koje se ne zaboravljaju.

Foto: S.M.Jovanović

Izložbu je priredio Muzej rudarstva i metalurgije u Boru, a njena autorka, etnolog i muzejska savetnica Suzana Mijić, podvlači da postavka donosi "pogled u paralelu dve kulture stanovanja seoske, koja je bila svakodnevica u okolini Bora, i gradske, koja je sa dolaskom Francuza početkom 20. veka donela velike promene".

- Najstariji predmet na ovoj izložbi datira iz 1874. godine i reč je o jednoj preslici. Bor je sve do kraja 19. veka bio najmanje selo u tom kraju, a otkrićem rude vrlo brzo postaje najbogatiji rudnik u Evropi i drugi u svetu. Već 1904. koncensiju dobijaju Francuzi, i počinje nagla izgradnja. Godinu dana kasnije formirano je prvo kolonijalno naselje - kaže Suzana Mijić.

REGISTRUJ SE I ČEKA TE 5 DANA BONUSA - BEZ RIZIKA!

Duh tih promena oličen je kroz pokućstvo prvog direktora borskog rudnika, Franje Šisteka. Masivan, rezbareni nameštaj od punog drveta, tipičan je za tadašnje velike urbane centre, ali ne i maleni Bor koji je početkom 20. veka tek počeo da se razvija.

REGISTRUJ SE I ČEKA TE 5 DANA BONUSA - BEZ RIZIKA!

Foto: S.M.Jovanović

Foto: Фото: С.М.Јовановић

POGLEDAJ GALERIJU

- Naš muzej je 1975. otkupio garnituru nameštaja Franje Šisteka. Nisu baš bili ideološki podobni u to vreme i čamili su u depou. Konzervirani su pre nekoliko godina u Beogradu. Nije sve izloženo, jer su u pitanju glomazni elementi, ali publika može da vidi kakva je to kultura stanovanja bila, na nivou Beograda, Zagreba, Beča u jednom malenom selu u bespuću Crne reke - objašnjava autorka.

Sa jedne strane je raskoš urbanog Bora u prošlosti, sa druge skromnost i praktičnost predmeta seoskog stanovništva. Preslice, tronošci, sofre, kolevke, devojački sanduci za spremu i drugi delove pokućstva i danas svedoče o jednom potpuno drugačijem načinu života. Veliki broj ovih predmeta više se ne koristi, ali su, kako naglašava autorka, dragoceni za razumevanje jedne kulture.

- Teško je raditi izložbu od nekih predmeta koji su bili svakodnevica u ne baš bogatoj sredini kao što je okolina Bora sa 11 sela koja su naseljena vlaškim stanovništvom, a samo je jedno selo srpsko. Ti su predmeti rađeni veoma malo, tek doradom ljudske ruke, kao što su stupe, pive, običan panj koji je izdubljen i korišćen kroz niz generacija. Koristili su se dok se ne unište, potpuno suprotno našem potrošačkom društvu - navodi etnološkinja Suzana Mijić.

Izložbu upotpunjuju arhivske fotografije i podaci o nastanku modernog Bora, pa pored etnografske vrednosti, skreće pažnju i na širi kontekst - nestajanje sela i trajne posledice industrijalizacije. Iza svakog predmeta stoji sudbina ljudi koji su živeli na tom prostoru, u vreme kada se jedno selo pretvaralo u industrijski centar, a seljačka kuća čuvala toplinu i tradiciju.

- Prioritet nam je da nabavljamo predmete iz ugroženih sela, kao što su Krivelj i Oštrelj. Veliki broj predmeta na izložbi potiče upravo odatle. Ljudi se raseljavaju, sela nestaju. Rudarstvo je agresivna i destruktivna grana. Prva koncesija koju je dobio Đorđe Vajfert glasila je na Bor, Krivelj i Oštrelj. Danas, u 21. veku, opet su ta mesta u žiži - podseća autorka izložbe "Duće la kasa" kojom Muzej rudarstva i metalurgije u Boru simbolično podseća na povratak kući, ne nužno fizički, već sećanjem i poštovanjem prema onome što je nekad bilo.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije