MREŽA KOJA NEMA KRAJA: Da li će izbori za tužioce u VST biti samo procedura ili uvod u politički scenario?

Da li će izbori za tužioce u Visokom savetu tužilaštva, zakazani za 23. decembar, biti samo procedura u institucionalnom kalendaru ili uvod u politički scenario koji se već sada najavljuje za mart? Odgovor na to pitanje možda se krije i u rečenicama, ili bolje reći pretnjama, koje su poslednjih meseci sve češće izgovarane od strane pojedinaca unutar samog tužilaštva - „samo izdržite do proleća“.

Foto Ž. Knežević

Kako saznajemo od dobro obaveštenih izvora iz tužilaštva, 8. oktobra održan je tajni sastanak u kabinetu Zagorke Dolovac, na kojem su pored vrhovne tužiteljke prisustvovali šefica Trećeg osnovnog javnog tužilaštva, Ivana Pomoriški Stojiljković, šef Prvog osnovnog tužilaštva, Ljubivoje Đorđević, i šefica Apelacionog tužilaštva u Novom Sadu Tatjana Lagumdžija. Razlog sastanka bio je naći način da se obezbediti izbor kadrova „tužilačke koalicije“, i da se nakon decembarskih izbora učvrsti kontrola nad najvažnijim institucijama pravosuđa.

Njihovi planovi se ne zadržavaju samo u Beogradu, Lagumdžija i Slobodan Josimović deluju kao udarna pesnica u Novom Sadu, a kako saznajemo, u planu je i vrbovanje glavnog javnog tužioca Apelacionog suda u Nišu, Nebojše Tasića , što bi značilo potpuno pokrivanje čitave tužilačke vertikale od juga do severa.

Vrh piramide – Zagorka Dolovac

Kada je Zagorka Dolovac prvi put imenovana za vrhovnog javnog tužioca 2009. godine, bilo je jasno da je reč o ženi sumnjive biografije ali i vrlo intrigantnih veza, ne samo sa političkom strukturom demokratskog režima koja ju je postavila na ovu poziciju, nego i sa  stranim „partnerima“. Petnaest godina kasnije, njeno ime je postalo sinonim za sistem zatvorenih krugova, političkih dilova, ćutanja u aferama i zaštite „svojih ljudi“.

Dolovac je uspela da stvori piramidalni sistem u kojem se ništa ne dešava bez njenog znanja. Ona odlučuje ko će biti postavljen, ko će se eliminisati, a ko zaštititi. I strategija uoči decembarskih izbora je najvažniji korak, obezbediti većinu u Visokom savetu tužilaštva kako bi svaka inicijativa za njenu smenu ili istragu ostala blokirana. Jer krug koji se steže oko žene za koju se ne vezuju samo priče o prikrivanju korupcije, nego i političke likvidacije, sve je uži.

Ivana Pomoriški - od ligašice sa parolama do šefice Trećeg OJT

Ivana Pomoriški u javni život nije ušla kao nepoznata pravnica koja je dugim radom sticala kredibilitet u predmetima od opšteg interesa, naprotiv, njeno prvo prepoznavanje dolazi iz političkog autonomaškog kruga naše severne pokrajine. Karijeru je započela u Ligi socijaldemokrata Vojvodine, uz Nenada Čanka i Mariniku Tepić, gde je kao potpredsednica omladine branila pravo na autonomiju i pozivala da se pale srpski sudovi.

Od ratnohušačke retorike do šefa Trećeg OJT, Pomoriški je prešla za svega par godina, i pokazala u praksi kako je dovoljna samo ideološka pripadnost i odanost, da se napreduje u tužilaštvu.

Ali i kada je iz pančevačkog tužilaštva stigla na mesto šefice Trećeg osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, nije ostavila za sobom stare zastave, samo ih je premestila u fioke kabineta i u telefonski imenik, pritisak je ostao isti, samo su se adresari promenili, pa se tako u poslednjim mesecima, prema svedočenjima više sagovornika opet pominje ona famozna rečenica izgovarana sudijama i tužiocima, da „u martu pada vlast“ i da će „svi koji se ne povinuju“ biti uhapšeni. A posebno je odjeknuo skandal sa početka septembra, kada je, kako su preneli naši izvori, pozvala sudiju Apelacionog suda u Novom Sadu u predmetu advokata Nemanje Aleksića, i zahtevala drugačije glasanje u veću.

Na toj istoj liniji stoji i onaj dugi sastanak u restoranu „Maršal“, koji su očevici opisali kao više od protokolarnog ručka, jer su za stolom sedeli Ivana Pomoriški i Zoran Šašić, pomoćnik direktora policije. Naizgled običan susret dobija na težini jer upravo ove dve ličnosti  su imale ključne pozicije u dešavanjima od avgusta i akcijama tužilaštva protiv bivših ministara, kojima je prema navodima medija koordinirao strani faktor.

Ni veza sa Marinikom Tepić nije tek usputna biografska crtica iz stranke u kojoj su se upoznavali kadrovi, to je, kako tvrde brojni opozicioni i provladini izvori, kontinuitet odnosa. Čak postoje osnovane sumnje, da je Pomoriški ta koja je Mariniki Tepć dopremala poverljiva tužilačka dokumenta, koja su onda postajala politički materijal za ulične akcije i medijske konferencije.

Ne treba gubiti iz vida ni mrežu bliskih odnosa u okolini Ivane Pomoriški, jer su pojedini portali u više navrata pisali o zapošljavanju dece svojih kolega, pa se kao primer pominjala ćerka jednog od čelnika u tužilačkom savetu, koja je, kako se tvrdi, dobila mesto pripravnika u paketu sa političkim dogovorom.

Posebno uznemirujući je navod o porodičnim vezama koje izlaze iz okvira privatnog, jer se u više tekstova pominjao i svekar Ivane Pomoriški, koji se, prema tim navodima, dovodi u vezu sa tajnim sastankom u Italiji, na kome se razgovaralo o rušenju države, i gde su se, navodno, na istom mestu našli Zagorka Dolovac, Slobodan Homen i Dinko Gruhonjić, što bi, ako se utvrdi kao istinito, bilo alarm za sva zvona, jer pokazuje da lične i porodične linije nisu kulise nego kanali.

Da ne ostane sve na političkoj biografiji i navodima, treba podvući i operativnu ulogu koju Ivana Pomoriški ima u tekućim izborima za Visoki savet tužilaštva, jer Beograd nije samo veliki grad nego velika kvota glasova, a Treće osnovno nije samo jedno od tužilaštava nego čvor na koji se vezuju predmeti uličnih sukoba i napada na policiju, dakle materija sa visokim političkim nabojem, i baš tu se vidi zašto je bilo važno da se, posle onog spornog stava Višeg suda, deo predmeta prelije pod njenu nadležnost.

Slučaj Marčetić je u tom mozaičnom panelu tek sitan fragment, ne zbog nevažnosti žrtve, nego zato što pokazuje obrazac koji se ponavlja

Ljubivoje Đorđević - petnaest godina bez diplome i bez rezultata

Nijedno ime ne simbolizuje bolje stagnaciju i propast tužilačkog sistema od Ljubivoja Đorđevića. Petnaest godina na čelu Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu, i petnaest godina bez ijednog jedinog značajnog slučaja iza sebe, Đorđević je uspeo da uđe u istoriju kao tužilac o kome se više priča zbog onoga što nije uradio nego zbog onoga što jeste.

Međutim, najveći skandal njegove karijere odnosi se na činjenicu da javnost nikada nije videla njegovu diplomu. Uprkos brojnim zahtevima novinara i javnosti, Đorđević je uvek odbijao da dostavi dokaz o završenom pravnom fakultetu, pozivajući se na „pravo na privatnost“. Takav odgovor možda bi bio prihvatljiv za privatnog preduzetnika, ali ne i za čoveka koji vodi jedno od najvećih tužilaštava u državi.

Ništa manje ozbiljne nisu ni njegove veze sa kriminalcima koji su stekli bogatstvo za vreme demokratskog režima. Mediji su više puta pisali o njegovoj bliskosti sa Nenadom Kovačem, poznatijim kao Neša Roming. Upravo je njegov kum, tužilac Đorđević, zaslužan za to što su predmeti protiv Kovača završavali „u fioci“.

Osim toga, u martu 2023. godine, dok je cela Srbija tugovala za žrtvama iz Ribnikara i Dubone, kada se ni po kafićima nije puštala muzika zbog dana žalosti, u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu organizovana je žurka.

Tek što je javnost zaboravila te detalje, i nakon što se tužilac izvukao, na redakcijske mejlove dnevnih novina stigle su fotografije nepoznate plavuše kako polu-gola pozira u tangama u njegovom kabinetu.

Uprkos svemu, danas je Đorđević jedna od ključnih figura odmetnute mreže Zagorke Dolovac u Beogradu, i zadužen je da osigura glasove u prvostepenim tužilaštvima. Za njega je ovaj izbor više od procedure,  to je borba za opstanak i nastavak zaštite sistema koji mu je omogućio da bez rezultata, ali sa činijom masla na glavi, opstane petnaest godina.

Tatjana Lagumdžija - karijera izgrađena na vezama i uticaju

Tatjana Lagumdžija je jedan od najkontroverznijih aktera u celoj ovoj mreži. U pravosuđe je naravno ušla 2009. godine, kada i čitav kadar Zagorke Dolovac. Ona je došla sa mesta direktorke sektora za zastupanje u osiguravajućem društvu DDOR Novi Sad, bez ikakvog iskustva u krivičnim postupcima i sa biografijom koja više priliči korporativnom pravniku nego tužiocu. Ali uz odgovarajuću političku podršku, brzo se popela do pozicije glavne apelacione javne tužiteljke u Novom Sadu.

Njena karijera je obeležena brojnim sumnjama u manipulisanje predmetima, postavljanje „poslušnih“ tužilaca i ignorisanje istraga koje su mogle ugroziti uticajne ljude. Jedan od poznatijih skandala vezan za nju tiče se Predraga Ćetkovića, člana Visokog saveta tužilaštva. Protiv Ćetkovića je vođena istraga za pranje novca, ali je, kako je javno saopštio advokat Vladimir Gajić, Zagorka Dolovac obustavila postupak po Lagumdžijinom nagovoru.

Taj slučaj pokazuje kako lične veze postaju instrument sistemske zaštite. Ćetković je, uprkos istrazi, postao jedan od četiri člana VST koji danas blokiraju svaki pokušaj smene Dolovac. Lagumdžija je, između ostalog i zahvaljujući tome, postala jedan od najmoćnijih ljudi u pravosuđu, ali ne zbog svojih rezultata, kao što nije niko do pomenutih, već zbog uticaja koji ostvaruje iz senke.

Mreži nema kraja..

U mreži koju je godinama gradila Zagorka Dolovac postoje i manje vidljivi, ali jednako opasni akteri bez kojih čitav mehanizam ne bi mogao da funkcioniše. Jedan od njih je Slobodan Josimović, tužilac koji ima više USAID kurseva, nego rešenih slučajeva, unutar pravosudnih krugova u Novom Sadu važi za operativca zaduženog za organizaciju glasova, koordinaciju kadrova i obezbeđivanje stabilne većine za koaliciju Dolovac-Lagumdžija.

Međutim, Josimović je glavni tužilac u Novom Sadu upravo u slučaju pada nadstrešnice na železničkoj stanici, tragedije koja je odnela šesnaest života, i upravo na tom slučaju se videla puna priroda njegove uloge u sistemu.

Josimović je bio ključna figura u opstrukciji istrage, odugovlačenju postupaka i, što je ključno, u izuzimanju pojedinih osumnjičenih iz procesa, čime je direktno uticao na pravac postupka, kome se kraj ne nazire.

Plan ove grupe, međutim, ne završava se ni u Beogradu, ali ni u Novom Sadu. Prema pouzdanim saznanjima, strategija se sada sistematski širi i na jug zemlje. U Nišu Zagorka Dolovac već ima proverenog čoveka, Boricu Mitića, šefa niškog Višeg javnog tužilaštva, koji se smatra njenim sigurnim kadrom u ovom delu Srbije i koji godinama deluje u skladu sa njenim smernicama. Ipak, uprkos toj podršci, Dolovac ne želi da rizikuje i želi da dodatno ojača svoj položaj u južnom delu tužilačke strukture. Zato je sledeći korak vrbovanje Nebojše Tasića, glavnog javnog tužioca Apelacionog tužilaštva u Nišu, čiji bi ulazak u ovaj krug značio potpunu kontrolu nad tužilaštvom i u ovom delu zemlje.

Tasić je u struci percipiran kao čovek od ugleda i iskustva, ali njegovo priključenje ovoj strukturi dalo bi joj potpunu kontrolu nad tužilačkom vertikalom od juga do severa Srbije. Ukoliko bi se to ostvarilo, Dolovac i njena mreža dobili bi instrument kojim bi kontrolisali ne samo kadrovsku politiku, već i same tokove krivičnih postupaka na svim nivoima u državi.

Kada se sve ovo ima u vidu, tužilački izbori 23. decembra nisu tek još jedna stavka u pravosudnom kalendaru, već bukvalno prekretnica gde će se odlučivati o tome da li će Srbija imati tužilaštvo ili zatvoreni politički sistem koji sprovodi odluke Brisela i Londona, a na štetu naroda Srbije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije