ФЕЉТОН - ПРИКРИВАЊЕ ИСТИНЕ О ПРАВОМ СТАЊУ У ДРЖАВИ: Шездесетих година економија је постала извориште политичких конфронтација

ПОЧЕТКОМ шездесетих година државно и партијско воћство Југославије нашло се на значајном историјском раскршћу, оптерећено дилемама, притиснуто тежином кризе, са различитим погледима на будућност и без ваљаних и сигурних „путоказа” куда и како кренути даље.

Несврстаност је омогућавала Јосипу Брозу да води "светску политику", Фото Википедија

Мећународни положај Југославије био је стабилан, у неким елементима готово идеалан.

Оба супротстављена блока поштовала су независност и целовитост земље.

Запад је, с временом, престао да рачуна са посредним укључивањем Југославије у његове војно-политичке структуре. Постојала је нада да ће „пример Југославије” ерозивно деловати на монолитну структуру и јединство „лагера”. Након нормализације односа са СССР-ом и земљама „народне демократије”, Југославија је успела да се одупре притисцима за улазак у „лагер”, оптужбама за ревизионизам и кампањи међународног комунистичког покрета против СКЈ. Политика несврстаности и једно од водећих места у том покрету, омогућавали су Брозу да води „светску политику”, што је било у нескладу са величином, економским потенцијалима, унутрашњом „стабилношћу” Југославије. Елиминисање страха од спољне опасности посредно је утицало на развој унутрашњих односа, „лабављење” Федерације, отварање националног питања, осамостаљивање република, ново уставно-правно обликовање земље.

УНУТРАШЊА криза је била дубока, истовремено државна и партијска, идејна и организациона, политичка и економска, друштвена и морална. Трајала је већ дуже од једне деценије и у темељима потресала Партију на власти, обузимала државу, разарала институције и друштво. Проблеми којеје требало разрешити били су бројни и контраверзни.

У вртлоге кризе, који су дугорочно претили крахом Паргије и распадом државе, уливало се више противуречних процеса. Институционални развој самоуправљања довео је до успостављања система који је хитно требало мењати. Без правих и системских решења, самоуправљање, које је једну деценију „шминкано” и „надограђивано” али не и мењано, постајало је фетиш, догма, светиња, тековина у чији се садржај није смело дирати.

Подложно само минималним корекцијама, оно је додатно кочило даљи друштвени развој.

Расподела друштвених производа изазивала је свађу република. Страх од слободног тржишта провоцирао је нервозне реакције бирократије забринуте за судбину сваке акумулације капитала ван државне контроле. Трули компромиси су подстицали национализам и јачали бирократизам. Револуционарни морал више није постојао у завађеним партијским номешслатурама. Све заједно водило је ћорсокаку. Безнадежност је појачавала процена и став партијског врха да свака промена у систему самоуправљања квари углед земље у иностранству, дерогира „причу” о југословенском путу у социјализам, поткопава мит о југословенском „самоуправном чуду”. Стога је критичка мисао била потискивана, стварност улепшавана, истина сакривана, догма потхрањивана.

ДРУГИ суштински ток који кризу чини драматичном био је процес конституисања република као самосталних друштвених, економских и политичких заједница. Из доступних докумената се види осамостаљивање република, затварање, национално хомогенисање, одсуство свести о потребама и интересима југословенске целине, локални осећај, егоизам и себичност који се посебно огледају у сфери економије, свест која није била у стању да прекорачи општинске, среске или републичке оквире. Последица  је била општа дезинтеграција, судар националног и југословенског на свим нивоима, удаљавање југословенских народа и југословенских република, израстање републичких бирократија, радикално смањивање свих функција које су биле у надлежности Федерације, нескривено одсуство јединства које се исказивало на седницама државних и партијских тела, при расправама око друштвеног плана, инвестиција, прерасподеле дохотка и друго.

ТРЕЋИ елемент опште друштвене кризе чинила је економија. Процеси развоја били су пуни противуречности. У сфери економије самоуправљање је стагнирало. Присвајање вишка рада и даље је било у рукама државе (1961. године 79,1% вишка рада, 1964. године 73,4%), што је, посредно, сведочило о снази етатистичких елемената у друштвено-економској структури. Средства за проширену репродукцију у знатнијој мери су се налазила у рукама Федерације (измећу 37% и 27%), република (измећу 10% и 7%), и нижих обласно-административних структура (око 20%), него у рукама привредних организација (измећу 31% и 26%). Национални доходак је у педесетим годинама готово удвостручен (увећан за 2,3 пута). Посебно је био изражен раст индустријске производње (увећана за 3 пута). У структури извоза почели су да доминирају производи високе прераде (у 1962. години они чине 42,7% извоза док непрерађени производи учествују са 19,6%). Када је у питању Југославија учешће индустрије у укупном дохотку порасло је почетком шездесетих година на 41,2% (у Србији чини 35,2%). Стопа раста основних средстава друштвене производње у целој претходној деценији износила је 10,3% (у Србији 10,2%). Учешће пољопривредног становништва у укупном становништву земље смањено је са 70,4% у 1948. на 49,4% у 1961 (у Србији са 74,7% на 56%). Почетком шездесетих година дугови су прекорачили 1,1 милијарду долара. Залихе су износиле 33% укупне производње. Неискоришћеност капацитета је досезала 40%, структура привреде није била прилагоћана нити извозу нити унутрашњој потрошњи, раст личних доходака којим је купован социјални мир, премашивао је продуктивност. Расипништво, небрига, промашене инвестиције били су део свакодневице.

Улагања у непривредне објекте „гутала” су 30% државних кредита. Расподела акумулације, инвестиција и дохотка је провоцирала незаситу грамзивост политичких структура на свим нивоима и била извориште дуготрајних сукоба. Страна улагања учествовала су у државним инвестицијама са 40% а у инвестицијама које Федерација врши по републикама са 66%.

Пораст потрошње био је већи од производње која је стагнирала. Структура увоза је указивала на појаву „луксуза” који није водио рачуна о потребама привреде. У настојању да досегну до економске суверености развијене републике (Словенија и Хрватска) су тврдиле да ценрализација економских средстава (дохотка, инвестиција, проширене репродукције, капитала) потхрањује „великодржавни хегемонизам”. Економија је постала извориште политичких конфронтација.

КРИЗУ је генерирала и сама Партија. Хијерархијски устројена и поистовећена са државом и влашћу, она није била у стању да подстиче развој самоуправљања и демократије. Питање о њеној улози и карактеру поларизовало је фронтове унутар Партије. У највишем савезном и републичким руководствима завладао је партикуларизам, недисциплина, кршење законитости, корупци ја, одсуство одговорности према обавезама које намеће држава.

Партија је била она снага која је иницирала све друштвене промене, али, притом, није имала снаге и воље да себе трансформише и прилагоди променама у друштву, рационално сагледа сопствени положај, радикално утиче на промену устројства унутрашњих односа, ослободи се метода контроле и старих начина организовања комуниста. Другим речима СКЈ није успела да изврши промену окоштале свести својих „кадрова”, модификује установљени политички менталитет, отргне је од стереотипне „политичке културе”, тежиште рада пренесе са „подручја власти” на простор идејно-политичке акције.

ЗАСТРАШУЈУЋЕ РАЗМЕРЕ КРИЗЕ

И ДОК је криза изазивала дубинске потресе и добијала застрашујуће размере, „на површини” је владао социјални мир, привид хармоничних односа мећу републикама, осећај „малог” човека да је будућност освојена за наредни век и да је наступило време када треба уживати у повећаним платама, стеченом стандарду, животу. Југославија је и посматрачима са стране одавала земљу са унутрашњом стабилношћу, високом стопом развоја, мећународним угледом. Испод тог привидног мира и просперитета земља се суочавала са озбиљном политичком кризом која је, дугорочно, доводила у питање опстанак Партије, политичког система и државе.

 СУТРА: ДУЖИНА МАНДАТА НИЈЕ ВАЖИЛА ЗА ЈОСИПА БРОЗА 

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - НАПАД НА СРПСКИ ПАРТИЈСКИ ВРХ ЗБОГ ТОЛЕРИСАЊА КУЛАКА: Од 1945. до 1950. Југославија је све више постајала партијска држава

24. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РАЗВЛАШЋЕЊЕ КЛАСНОГ НЕПРИЈАТЕЉА У СРБИЈИ: Политбиро је марта 1947. оптужио српско партијско руководства за "кулачку" политику

23. 09. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ЗБОГ ВЛАСТИ СЕ УБИЈАЛО И ГУБИО СВАКИ ЉУДСКИ ЛИК: Дотадашњи курс Партије није мењан већ је афирмисано искуство СССР-а

22. 09. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације