БЕЧ ГУРА МИЛАНА У ОПАСНУ РАТНУ АВАНТУРУ: Краљ после мобилизације није саопштио војсци против кога ће се водити рат

ПОСЛЕ годину дана службовања у Ужицу Мишић је премештен у Ваљево, у мају 1885. године за командира чете у 5. батаљону стајаће војске.

АУСТРОФИЛ Краљ Милан испред зграде Команде активне војске, Фото "Википедија"

Са четом је логоровао на Крушику. У јулу исте године положио је практични део испита за капетана друге класе. Услед великог напора у командовању четом и извођењу обуке и припремама за испит веома се исцрпео и озбиљно оболео. У то време краљ Милан је, под утицајем бечких владајућих кругова, заоштрио односе са Бугарском и одлучио да уведе земљу у рат против суседне словенске државе. Већ у септембру 1885. године објављен је Указ краља Милана о мобилизацији војске за рат против Бугарске. Тиме је завршена мирнодопска каријера Мишића, од завршетка Академије до одласка у нови рат.

Трећи рат у коме је учествовао млади Живојин Мишић почео је без оправданог разлога, вођен је крајње нестручно и завршио се веома трагично са далекосежним негативним последицама на међународни положај Србије и углед војске у очима народа. То је био рат краља Милана који је повео против Бугарске у време када је, после народног преврата у Пловдиву, извршено уједињење Кнежевине Бугарске и аутономне Источне Румелије 1885. године. Велике европске силе нису одобравале Миланову ратоборну политику осим Аустроугарске у чија је кола краљ Милан упрегао Србију после Берлинског конгреса, јер је „Монархији ишло у рачун да се два словенска народа бију, ма како год да се рат заврши“.

Бечки владајући кругови желели су  пораз Бугарске, јер су у томе видели слабљење руског утицаја на Балкану, док би победничка Србија и даље остала подређена Аустрији. Због тога су аустроугарски војни кругови директно гурали краља Милана у ратну авантуру сматрајући „да је свака стопа освојеног бугарског земљишта директна добит за Хабзбуршки скиптар“.

ДО ИЗБИЈАЊА Тимочке буне, до 1883. године, односи између Краљевине Србије и Кнежевине Бугарске били су добри. Али после емиграције у Бугарску Николе Пашића и дела водећих људи Народне радикалне странке и учесника у Тимочкој буни, односи између две земље нагло су се погоршали. Краљ Милан је захтевао од бугарског кнеза Александра Батенберга да се српски емигранти удаље из пограничног подручја према Србији од којих је он неприкривено зазирао. Кнез Батенберг је показао разумевање за Миланов захтев, али бугарска влада такав аранжман није одобравала, јер је подржавала српску емиграцију због Миланове аустрофилске политике. Зато је Милан, испољавајући своје незадовољство и тражећи повод за заоштравање односа, покренуо такозвано Бреговско питање, односно враћање Брегова под српски суверенитет, које је кнез Милош тридесетих година купио као лично имање на левој обали Тимока, али које се - променом тока Тимока - нашло на десној обали реке, те су га Бугари незаконито присвојили. Односи између Србије и Бугарске оптерећени су и царинским тешкоћама. Да би се смањила затегнутост између две суседне земље, умешала се и дипломатија великих европских сила у настојању да се спорови уреде мирним путем. Када је краљ Милан, за време одмора у Глајхенбергу, у Аустрији, сазнао за проглас бугарског уједињења, одмах је отишао на консултације са аустроугарским функционерима у Бечу, па је, затим похитао у Београд. По доласку у земљу 1. септембра, објавио је мобилизацију војске. Свестан чињенице да рат против Бугарске, због њеног уједињења, неће наићи на одобравање код српског народа, краљ Милан није се одмах усудио да отворено саопшти војсци и јавности против кога ће се водити рат после мобилизације војске, већ се ограничио на уопштене формулације о борби против непријатеља и одбрани балканске равнотеже.

ВОЈВОДА Мишић у својим „Успоменама“ такође наводи, да је објава Указа о мобилизацији, све изненадила, јер нико у земљи није знао с ким ће се ратовати, али су многи, с обзиром на ондашњу ситуацију и појачану антибугарску пропаганду, веровали да ће се ратовати против Бугара. У то време Мишић се налазио у Ваљеву као поручник на дужности команданта батаљона активне војске у 5. пуку „Краљ Милан“. Те године положио је испит за чин капетана. Припремајући се за испит и, командујући активним батаљоном на Крушику, толико се исцрпео да је у августу пропљувао крв, али се „није лечио, нити је одсуствовао ради лечења, пре свега због тога што се по чаршији почело говорити о мобилизацији војске“, па је сматрао да му је у таквим околностима дужност да буде на челу свог батаљона за случај рата. Када га је командант пука, мајор Светозар Магдаленић, видео изнуреног, на своју руку је организовао комисију од три лекара да га прегледају. На основу лекарског налаза, који је очигледно био забрињавајући у погледу Мишићевог здравља, командант пука му је наредио да преда батаљон и да отпутује на бањско лечење. На то је Мишић одговорио: „Батаљон нећу да предам у ово време. Можете ми га одузети само силом оружја“. Мајор Магдаленић, изненађен толиком Мишићевом тврдоглавошћу, рекао му је да ће обавестити команданта дивизије „па ти ради како знаш“. Но, истог дана Мишић је срео у вароши др Светозара Анастасијевића коме је испричао да му је лекарска комисија нашла да болује од туберкулозе и да му је преписала некакву најстрожу дијету да не сме јести чак ни хлеб, већ само добро печену кору. Доктор Анастасијевић га је одвео у своју ординацију и лично прегледао, па је на рачун лекарске комисије, како је записао Мишић, упутио сочан ваљевски епитет, узео га под руку и одвео у кафану. Поручио је 50 ћевапчића са зеленом паприком и две кригле пива. Мишић се због савета лекарске комисије устручавао да почне да једе, али му је доктор Анастасијевић подвикнуо: „Море, једи то, ваљда нећеш бити на  силу луд као што ти они саветују“. Пошто су, како Мишић н наводи у својим „Успоменама“, „смазали свих 50 ћевапчића, наравно са доста хлеба и испили по две кригле пива“ доктор Анастасијевић му је рекао: ,,... Једи и пи све што ти душа хоће, и немој да слушај оне завр(зане)“. Тако је Мишић остао у трупи до почетка рата, с тим што је због укидања четвртих батаљона у пуковима, постављен за командира 1. чете у 1. батаљону 5. пука Дринске дивизије.

ОД ОБЈАВЕ мобилизације, 21. септембра, до почетка рата 14. новембра, прошла су готово пуна два месеца због оклевања краља Милана да оконча тако дугу неизвесност ни рата ни мира са веома штетним последицама по војску и земљу. Бројни писци, укључујући изванредног историчара и познаваоца тадашњих прилика у Србији, Слободана Јовановића, истицали су да је Милан поседовао натпросечну интелигенцију, да је брзо улазио у проблеме и да их је одлично разумевао. Он је истицао да је Милан још за време другог рата против Турске, налазећи се све време са војском, штавише показивао велико интересовање за ратоводство, да је брзо улазио у тајне војне вештине и у току рата стекао драгоцена ратна искуства. У шајкачи и чизмама, са пуштеном брадом, он је и по спољашњем изгледу остављао утисак да се добро разуме и у војничка питања, да се такорећи повојничио.

Могуће је да је и сам краљ Милан о себи тако мислио, па је, као прави аматер о војничким питањима, починио низ грешака у припремању земље и војске за рат и у току рата.

Припремајући непопуларан рат, није смео да опредељено каже против кога се рат припрема, што је демотивисало војску.

ПОТЦЕЊИВАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА

КРАЉ Милан је потцењујући непријатеља, наредио мобилизацију свега 57.000 људи.   Пошто је желео да се у предстојећем рату лично овенча славом победника, за команданте дивизија поставио је млађе официре, али без ратног искуства, док је изоставио старе  команданте из претходних ратова, изузимајући четворицу официра: генерала Милутина Јовановића, кога је поставио за команданта Дунавске дивизије, а који је потпуно подбацио првих дана рата 1876, затим пуковника Стевана Биничког, прекаљеног ратника кога је именовао за команданта Шумадијске дивизије, и потпуковника Јована Прапорчетовића, кога је одредио за команданта Коњичке бригаде; за начелника Штаба Врховне команде узео је Јована Петровића, који је уједно био и министар војни.

 СУТРА: У РАТ СА БУГАРСКОМ ИШЛИ КАО НА СВАДБУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ТРОЈИЦА БУДУЋИХ ВОЈВОДА СЕДЕ У ИСТИМ КЛУПАМА: Будући војвода је цео живот подсвесно осећао да над њим бди лик његове мајке

24. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 17

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОШКО ПОДРИВАЊЕ ТЕМЕЉА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Истина о борби за слободу српског народа није ишчупана из корена народног памћења

23. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ПРВИ ОФИЦИРСКИ ЧИН БУДУЋЕГ ВОЈСКОВОЂЕ: У време рата са Турском Бизмарк је подстрекивао Аустрију да с војском упадне у Србију

26. 12. 2024. у 18:00

Фељтон

0 17

ФЕЉТОН - ИДЕОЛОШКО ПОДРИВАЊЕ ТЕМЕЉА СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Истина о борби за слободу српског народа није ишчупана из корена народног памћења

23. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације