ТАЈ ДАН МУ ЈЕ ОБЕЛЕЖИО ЖИВОТ: Петар је у лето 1996. спасао два млада живота - ово је прича о златном дечаку из Кладова

НЕ, не могу да заборавим. Тај дан ми је обележио живот. А, можда... можда ме ојачао и усмерио, мада сам све најлепше и највредније, мислим, добио у наслеђе од родитеља, а они, ваљда од својих предака. Хоћу да кажем: готово све је у корену. Дубоком и снажном. Стабло и плодови су здрави само на таквом корену. Тако ја видим, не само себе, него све друге које вуче потреба да помогну. Да имају осећај за правду и истину. То је суштина доброте. Ваше и наше "Вечерње новости" их још негују и подстичу, упркос времену и неким новим "вредностима".

FOTO: Privatna arhiva

Овако започињемо причу са златним Петром Ивановим, из Кладова, најплеменитијем дететом 1996. који је, у лето те године, спасао двојицу основаца, готово његових вршњака из Дунава. Дивовско срце тринаестогодишњег Петра и дивовска снага Дунава ушли су у борбу за два живота. Петар је уписан као победник. А, Дунав је био равнодушан. Ко зна колико ће се пута још ова водена грдосија рвати са спасиоцима, попут овог малог-великог јунака јуначког срца.

FOTO: Arhiva novosti

Имао је само тринаест година.

Лето, време ђачких екскурзија. Кладово је било, а тек сад је, како с поносом каже Петрова мајка, др Мирослава Иванов, "наш Сан Тропе". Спортски терени, удобан смештај, лепи плави Дунав... Ко зна колико екскурзија је овде провело своје ђачке дане, а углавном су долазилио основци. Само једна, она пристигла из Петровца на Млави, уписана је у све медије Савезне Републике Југославије. И у њој подвиг једног дечака, који је имао "љубав што срце збори, племенитост што вечно гори". Ову поруку, мото Подвига са доделе "Златне плакете" за дечји подвиг, у Скупштини града, 29. јануара деведесет седме,уписао је Петар у своје срце. Дошао је, тога дана, са мамом, др Мирославом, познатим специјалистом оториноларингологије. Тата Стамен је пловио дунавским сутонима.

Тања Тирнанић, новинар "Новости", која је деценију и више себе посветила племенитој акцији "Новости", а "Новостима" читав живот, за овог дечака-јунака смислила је поруку: љубав те је заљуљала, љубав те неговала, љубављу си дарован да будеш наш дар.

Аплауз, сузе, камере... Било је то његово, готово, нестварно искуство. Али га није понело, ни узвисило. Његов пут је био да досегне, барем део оног што су његови родитељи створили, а почели "само од своје љубави". Стамен стигао из Димитровграда, усидрио се као камен у Кладово. Ту је упознао лепу Мирославу, па кад је појео "главу од кечиге", остао је у сигурној, мирној луци. На тој љубави, најчвршћј тврђави, стасавали су њихови синови и овај... а, онај тринаестогодишњак у џемперу боје Дунава, који је "Златну плакету" примио као да га је од рођења чекала.

Пре готово три деценије, сећање...

- Кад сам видео да је река одлучила да однесе дечаке,скочио сам и вриштао. Борио сам се, али, да није стигла помоћ можда ти дечаци... можда ни ја не бисмо преживели. Ко познаје Дунав, а ми Кладовљани му сваки талас и боју меримо, зна каква је то снага - прича нам Петар Иванов, син др Мирославе и капетана са Дунава - Стамена, Николин брат и, данас, супруг једне Иване и отац четворогодишње Меланије. Чини му се да су сви важни у његовом животу, да свако у времену његовог одрастања до овог времена када је заокружио живот и постао, како се то каже, сам свој домаћин, има своје место. Али, он се од корена не одваја.

- Сви смо, често на окупу. Тата, мама, брат... Он још момкује, а завршио је стоматологију, свира у локалном бенду, лепо му је. Мама много ради, тата припомогне око Меланије. Баш данас је он "дежурни"...

Шалимо се са Петром, одавно дипломираним фармацеутом, који је упловио у воде приватног посла, да не кажемо "бизниса" са Иваном, колегиницом из струке.

Питамо га да ли су, данас, смех и шала осуђене на тишину... Да ли је, паметније, сада, ћутати, а "смејем се кад бих плакати хтео"? Уз то, како он као фармацеут гледа на повећану употребу медикамената који умирују живце. Како, спрам тих медикамената, стоји пивце и остало...

Насмејао се, дечачки искрено. Као онда када је спонтано полетео у реку кад је видео да се даве дечаци.

- Нађите неко место за себе. У послу, какав год био. Упослите све своје снаге. Породица је најсигурније уточоште. Окупите се, вратите из сећања најлепше слике. Фотографије из старих албума. Причајте им о прецима. Ко су и кави су били. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације