КУПОВАЛИ АУТО ЗА ТРИ ПЛАТЕ: Привредно чудо СФРЈ сметало Савезу комуниста Хрватске, а докусурио га је Туђман

ЗВУЧИ невероватно, али било је истинито, да је 1983. године у социјалистичкој Југославији постојала фирма која је радила без кредита и продавала робу искључиво у иностранству, у којој је за годину дана запослени могао да добије стан, а за три плате да купи "фићу".

Privatna arhiva, printskrin Jutjub

Та фирма је подстицала запослене да се додатно образују и науче стране језике и то им је у потпуности финансирала! Била је то Фабрика специјалних алатних стројева (машина) САС из Задра, која је свом граду донирала дечју болницу, аутобуску станицу, марину, флоту чартер јахти и још много тога, у врдности од 100 до 150 милиона долара!

О овом чуду, када је југословенска привреда, све зависнија од кредита и са све више шкарта, полако пропадала, известиле су "Новости" у пролеће пре 40 година. Повод је био невероватан: управо фабрика САС се због успеха које је постизала нашла на удару врхушке Савеза комуниста Хрватске!

"Новости" су тако пренеле речи апаратчика комитета који су сматрали да је "несамоуправљачко понашање" то што запослени имају високе плате, иако су их поштено зарадили, оптуживали су САС да је "аутархичан" и затворен у себе, упркос свим донацијама које је дао за град. Наш дописник Драган Глушчевић, о томе је у пролеће 1983. направио сјајну причу, коју је започео поређењем да би Милка Планинц, тадашња председница владе СФРЈ, позната по неуспешним привредним програмима, зарађивала готово двоструку плату да је директор САС, а да првак позоришта "Гавела" Фабијан Шоваговић, зарађује колико помоћни радник у фабрици. Новинар је, у ствари, само цитирао злобне примедбе које су колале партијским форумима, а затим је дао лавовски простор запсоленима у САС-у да објасне како раде и зарађују. Директор Станислав Антић је очигледно одбио да се огласи, већ је дао да о фирми говоре њени руководећи инжењери и - синдикалци, иако су ови други по природи посла увек супротстављени управи. Утолико пре што је и врх хрватских синдиката нападао задарске машинце.

Нападачи су у овом случају претрпели потпуни неуспех, јер су запослени САС-а стали у одбрану своје фирме од политичких паразита. Као темељ успеха они су навели мотивацију за рад, која је постигнута укидањем нерационално великих норми, због чијег се испуњавања правио углавном шкарт. Уместо тога формирана су одељења према знању и одговорностима, а плата је зависила од сложености задатка. То је мотивисало запослене да се усавршавају, а већи приход фирме аутоматски се одражавао на плате запослених. Касније је Станислав Антић, директор и творац чуда САС-а, фабрике са највећим примањима у СФРЈ објашњавао:

"Више нико није гледао само свој посао, него да ли је машина готова, да ли је спакована, хоћемо ли добити акредитив да зарадимо плату. А конструктор, он не може радити на норму. Он мора размишљати и можда за три дана не може ништа направити, али онда за један дан направи на стотине хиљада долара користи предузећу. Најважније је било укинути норме и да се стартна основа базира на сложености задатака. У производњи је то одређивао технолог и писало је на листи ко ради највише таквих задатака, онда је он био у таквој групи; од 850 до 900 бодова за раднике, а за инжењере до 1.200 бодова. Рецимо да је у старту био долар - бод, тако да је негде у време Регана то износило око четири хиљаде марака с вишковима на крају године, који су износили и близу колико годишња плата. То је био принцип како смо радили."

Foto: Printskrin Youtube

Успех САС-а био је болан ударац за систем уравниловке и уништавања елите који је промовисала Кардељева идеологија социјалистичког самоуправљања. Задарска фабрика у пракси је показивала рецепт за опоравак југословенске привреде, али у њему није било места за владајућу "партијску касту".

То се показало у фингираном хрватском вишепратизму, када се Титов генерал Фрањо Туђман пресвукао у униформу НДХ и постао "отац нације". Прва ствар коју је урадио било је уклањање успешних неистомишљеника и подела богатих предузећа својим скутоношама.

- Деведесете године дошао је Фрањо Туђман у Скупштину општине Задар. Био је организован референдум о поверењу директорима. Рекли су Фрањи: "Господине председниче, није могуће да ћемо на референдуму за смене уклањати способне људе попут Антића". Он им је одговори: "Из мог сазнања, Антић није добар човек". Кад је то рекао, знало се шта треба предузети. Људи су у страху морали гласати. А Владимир Шекс је спречио да, заједно са педесет радника који су, као и ја, ставили своје куће и станове под хипотеку, добијемо кредит од банке и купимо 50 одсто деоница САС-а заједно са грађанима који су уписивали деонице САС-а. Члан Управног одбора Сплитске банке рекао ми је да су добили налог из Загреба да се мени и радницима не да хипотекарни кредит. У позадини свега је било грабљење богатства. Данас људи у САС-у зими раде у зимским капутима, кажу ми: "Директоре, горе него на робији", а плате су им бедне - причао је Антић неколико година пре смрти.

Преминуо је марта 2022, у 92. години, гледајући како је чудо које је створио нестало као жртва бескрупулозне пљачкашке приватизације.

СУМЊИВ ЗБОГ "ПРЕЈАКИХ РЕЧИ"

СТАНИСЛАВ Антић, творац привредног чуда САС-а, имао је дебео досије у хрватској Удби као "техноменаџер западног типа", а у "сумњива лица" је уврштен када је генералном директору "Багата" (некада познатом по производњи шиваћих машина) рекао да је њему "партија мајка, али мени је маћеха", уз опаску да он хлеб и млеко плаћа зарађеним новцем, а не партијском књижицом.

- Савез комуниста ме истицао до 1988. године као негативан пример "техноменаџера западног типа", а онда су узели САС као модел како би требало да изгледа "хумани социјализам". Ја сам им говорио: "Сада кад треба расформирати Савез комуниста мене сте изабирали да решавам ваше проблеме" - сећао се Станислав Антић година у којима је почео коначни распад Југославије, а са њом и САС-а.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације