СЛИКАР СТРЕЉАН У УЖИЧКОЈ РЕПУБЛИЦИ: Ужичани обнављају Миловановића вилу (ФОТО)

Био је први академски сликар у историји Ужица, учесник Балканског, затим Великог рата и албанске голготе, званични сликар врховне команде војводе Путника, носилац Ордена Светог Саве, Ордена југословенске круне 3. степена, Албанске споменице, дворски и војни портретиста…

Народни музеј Ужице

Живот Михаила Миловановића окончан је у Ужичкој републици 28. новембра 1941. дан пред њен пад: са групом суграђана он је ухапшен, без пресуде је стрељан и покопан у једну од масовних гробница, а осам деценија касније, Ужичани обнављају његову кућу – као споменик културе.

Деценијама, до деведесетих година прошлог века, о врсном сликару у граду на Ђетињи није се радо говорило. Радозналост се јављала када се сеоским путем прође кроз селоРибашевина, где се уз прашњави друм уздизала необична грађевина, кућа лепа каква се не виђа у овом крајевима – Миловановића вила.

  Чекало се деценијама да и овај траг о једном великом човеку, о породици којој је све отето, о учињеној срамоти, сам од себе нестане. О сликару се знало тек да је убијен у Крчагову, да је његова супруга Вала успела, уз дозволу Немаца, да пренесе посмртне остатке у родно село Гостиница. Након рата, имовина породице Миловановић је конфискована.

- На месту виле затекли смо рушевину, кров се обрушио у подрум, сви зидови су попуцали. Обнова није била могућа, у сарадњи са Заводом за заштиту споменика културе из Краљева, закључено је да је једино могуће изградити реплику виле, идентичну. Када је Ужице понело титулу „Престоница културе Србије 2024. године“, министарство је обезбедило новац за овај посао – објашњава Милош Миливојевић, директор Јавног предузећа „Ужице развој“ -   До сада, уређени су терен за градњу и приступни пут, добијене су све дозволе укључујући и грађевинску, добијени су услови за увођење електро и водоводних инсталација…

vikipedija

У наредним данима, одобрен ће бити и пројекат за извођење радова, уследиће јавни позив извођачима радова, а затим ће, када се заврше прописане процедуре – почети обнова Миловановића виле. То значи да ће грађевинци посао започети, највероватније у априлу.

Трновит је био пут, да се истина о сликару укаже и да се неправда учињена њему и његовој породици, колико је могуће, исправи. Након вишедеценијског залагања Момчила Миловановића за рехабилитацију имена и дела свог оца и сакупљања уметникове заоставштине, у Народном музеју Ужице 2003. године оформљен је  Легат Михаила Миловановића.

Формиран је откупом и поклоном уметниковог сина Момчила и других дародаваца, а део предмета је преузет из збирки Народног музеја Ужице. Током 2017. Музеј је успео да обогати легат са још два његова дела, откупши их на приватној аукцији. Реч је о два уља на платну, сликама „Праље“ и „Кућа у планини“. Током 2020. легат је реконструисан и проширен.

Претходно, средином деведесетих објављен је рукопис романа „Лендина воденица“ из Миловановићеве заоставштине. Публиковане су две монографије о сликару – аутора Гордане Лазић и Ђорђа Пилчевића, а РТС приказује документарни филм Миодрага Јовановића...

Народни музеј Ужице

У Ужицу испред Дома војске Србије, откривена је сликарева биста, рад вајара Бранка Тијанића… Слике Михаила Миловановића појављују се затим на изложбама у Београду, Визбадену, Љубљани, Новом Саду, у „Уметничкој баштини Срба“ у Москви и Лењинграду, у галеријама Цвијета Зузорић, Народног и Војног музеја у Београду…

Одлуком Окружног суда у Ужицу 2007. године, захтев за рехабилитацију Михаила Миловановића је усвојен, утврђено је да је сликар лишен живота као жртва прогона и насиља, без кривице, из политичких и идеолошких разлога. Стрељан је у насељу Крчагово.

Његов „грех“ је било познанство са немачким командантом Ужица пуковником Штокхаузеном, са чијим је оцем ужички сликар студирао у Минхену. Користећи ово познанство Миловановић је ослободио неколико талаца које су Немци заробили. Потом је ухапшен, под оптужбом да је радио за за Абвер и енглеску обавештајну службу.

Миловановића вилу, коју је до њеног уништења користила војска за смештај хемикалија, дуго је „красио“ натпис „Живео друг Тито“. У годинама које долазе, по обнови, она ће постати део културних активности и део баштине која је, на једвите јаде, избегла потпуни нестанак са лица земље.

Народни музеј Ужице

ПОРТРЕТИСТА У РАТУ И МИРУ

У оквиру програма “Ужице, престоница културе Србије 2024.”, а поводом 145. годишњице од рођења Михаила Миловановића у Народном музеју Ужице уприличена је изложба „Боје времена – Михаило Миловановић (1879–1941), портретиста у рату и у миру“. Изложба Катарине Мићуновић Доганџић, представља Миловановићеву портретну делатност у распону од три деценије.

Приказанo је 12 портретa из легата и 17 портерта које су уступиле установе културе, Војни музеј из Београда, Музеј града Београда, Народни музеј Ваљево, Дом здравља “Евелина Хаверфилд” Бајина Башта и власници приватних збирки Драгана Инфовић и Младен Миловановић из Београда и Миливоје Тодоровић из Дубице код Косјерића.

Народни музеј Ужице

КРФ, ПОРТРЕТИ ВЕЛИКАНА

Миловановић је био учесник Првог балканског рата, почетком Великог рата прикључио се борцима Дринске дивизије, прошао је албанску голготу и стигао до Крфа: ту је постао званични сликар Врховне команде. Тада настају портрети краља Петра и регента Александра Карађорђевића, војводе Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића, Петра Бојовића, генерала Павла Јуришића Штурма... Био је један је од оснивача Удружења ликовних уметника Србије.

Народни музеј Ужице

МИНХЕНСКИ СТУДЕНТ

Током студија у Минхену, Миловановић се усавршава у атељеу Антона Ажбеа, где су радили Надежда Петровић, Бета Вукановић, Ђорђе Михајловић, Коста Миличевић, Милош Голубовић, Милан Миловановић и многи други… Минхенску сликарску академију уписао је 1905. прво код професора Хертериха, а затим код Хуга фон Хабермана. Период у Немачкој обележиле су слике „Зелени предео“ (1905), „Доручак“ (1906/7), „Мајка и дете“ (око 1910).

Године 1910. добија звање академског сликара и првог у историји Ужица.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације