FELJTON - HRVATSKA DRŽAVA GLAVNI NEPRIJATELJ: Zverstva nad Srbima činili i Nemci, muslimani iz BiH i Mađari

TEROR koji je nemačka vojska izvršila u oktobru 1941. u Beogradu, Kragujevcu, Valjevu i Kraljevu uticao je na ponašanje obe strane srpskog gerilskog pokreta, partizansku i četničku.

Foto: "Vikipedija"

Zbog ubijanja 23 vojnika oko Kragujevca, naređeno je da se u gradu strelja 2.300 ljudi. Bila je to najsurovija i najvarvarskija odmazda koja je ikad u ratovima učinjena. Prljavi deo posla, skupljanja tog broja, obavili su Nedićeva policija i žandarmi, kao i pripadnici dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Azotića. U Kragujevcu je pohapšeno do deset hiljada ljudi, uz povremeno nagađanje o zamenama dvesta Cigana za toliko Srba, ili ljudi iz jednog kraja za druge.

Na stratište su otišli đaci kragujevačke gimnazije i njihovi profesori. Streljanje je počelo 20. oktobra. Ne zna se tačan broj stradalih u svim mestima tada. Iako se računa da je bilo do deset hiljada ljudi, ipak je ubijeno 20.149 civila. U Valjevu je komandant koji je naredio streljanje, kroz glasnogovornik sa kamiona uputio narodu izvinjenje što je to morao da izvrši.

Iako su masovni zločini nad srpskim stanovništvom vršeni u svim okupiranim oblastima, najgori su izvedeni na području Hrvatske i Srbije. U okupiranoj Bačkoj je u januaru 1942. izvedena racija u kojoj su angažovane trupe pete mađarske armije, žandarmerija, policija sa agentima skupljanim iz raznih mesta i meštani mađarske nacionalnosti organizovani u „Mesne odbore".

 FORMALNO je to pravdano propagandom da Srbi pripremaju ustanak na Božić 1942, a neke manje grupe otpora su zaista i postojale. Episkop bački Irinej je uputio proglas narodu da ostane pokoran mađarskim vlastima i ti su proglasi lepljeni po nekim mestima. Ipak je taj pokolj pripreman ranije i bez ovog zvaničnog opravdanja. U „Jednom sažetom izveštaju o mađarskoj raciji  protiv Srba i Jevreja u Južnoj Bačkoj 1942. godine” (dr Dragan Njegovan objavio u: „Luča" 4, Subotica 2009), opisan je ovaj zločin od 4. januara do sredine februara 1942. Od 3.417 ubijenih i 21.554 ozleđenih, najviše je stradalo u Novom Sadu (1.044), 23. januara.

Od straha deca pred vojskom viču: „Mi smo Mađari!"

Grad je bio zatvoren, saobraćaj obustavljen, prozori zatvoreni, kao i sve crkve i javne zgrade. Streljanje je vršeno na sedam mesta - uglovi ulica i trgova, štrand na Dunavu, fudbalski stadion. Leševi kamionima prevoženi na Beogradski kej i bacani pod led. Formalno optuživani komunisti, partizani i četnici, ali ubijani starci, žene i deca, odojčad. U manjim mestima ubijano po kućama, opštinskim zgradama i dvorištima, salašima. U Žablju 579 lica, u Čurugu 854. Leševi kolima odvoženi na „Crnu ćupriju“ kanala Jegrički i bacani pod led. Na proleće je Dunav poneo te leševe. Od straha, deca pred vojskom viču: „Mi smo Mađari!"

PORED svih razlika i neprijateljstava, glavni neprijatelj srpskog oslobodilačkog rata nije bio rascep na dve krvno zavađene strane, nego hrvatska država. Četnici su terorom nad muslimanima uspeli da se njihovo vođstvo u Sarajevu počne drukčije odnositi prema Srbima. U početku je muslimanska saradnja sa Srbima bila na pojedinačnoj osnovi. Sarajevo je bio primer ustaškog uspeha u nastojanju da muslimane pridobiju kao „cveće hrvatske nacije". Mostar i Tuzla su bili partizanska uporišta i uporišta srpskih nacionalista među muslimanima. Od početka pregovora sa italijanskom vladom oko izdvajanja delova Bosne i Hercegovine iz granica hrvatske države učestvuju i neki mostarski muslimani. U glavnim gradovima su bile objavljene muslimanske deklaracije protiv ustaškog pokolja srpskog naroda.

Moralni vođa bosanskih muslimana Uzeiraga Hadžihasanović je bio u političkoj pozadini, ali do smrti 1943. upravljao tim brodom. Kad bi mu došli za savet da li da preuzmu jevrejske radnje u Sarajevu, odgovarao bi: „Kada je poplava, đubre pliva po površini". Otišao je u Beograd i u Bajrakli džamiji održao sastanak sa uglednim muslimanima. Odredili su da bivši sreski načelnik u Livnu i izrazito srpski orijentisani Mustava Mulalić bude upućen u štab generala Mihailovića kao muslimanski predstavnik njemu. Vremenom će, pri kraju rata, biti potpredsednik Nacionalnog komiteta na Ravnoj gori. U svojim uspomenama je zabeležio da je general Mihailović posle njegovog dolaska čitao Mulalićevu knjigu o bosanskim muslimanima „Istok na zapadu", iako mu se pripisuje ranija izjava o potrebi etničkog čišćenja Bosne, Hercegovine i Sandžaka od muslimana i Hrvata.

DALEKO je značajnija bila muslimanska saradnja sa Nemcima. Jedan je muslimanski „Narodni komitet“ 1. novembra 1942. uputio Hitleru „Memorandum" u kome se zahteva da se stvori autonomna „Župa Bosna“. Ona bi se sastojala od cele Bosne i u Hercegovini delova doline reke Neretve, pošto bi se muslimani iz istočne i zapadne Hercegovine većinom preselili na tu muslimansku teritoriju.

Ostatak Hercegovine bi se priključio Crnoj Gori i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Kao zamena za to 175.000 muslimana, 100.000 Srba i 75.000 Hrvata, uselilo bi se u „Župu Bosnu“ i iselilo iz nje. Muslimani bi dobili i svoju vojsku (Bosanska straža), kao i jednu lokalnu muslimansku nacističku partiju. Poglavara te države bi postavljao sam Hitler. Rasim Hurem, u jednom dubljem istraživanju ovog pokušaja (1965), verovao je da je iza ovoga, takođe, stajao Uzeiraga Hadžihasanović. Tu smelu pretpostavku još treba dokazati.

Nemačka vlada je u ovome bila podeljena. Šef ispostave nemačke obaveštajne službe u Zagrebu, Artur Hefojer izvestio je 26. aprila 1942. opunomoćenika u Zagrebu Gleza Horsternaua da „naivnost kojom Nemci nasedaju na ustaške intrige u Bosni nije tragična samo za stanovništvo ove zemlje, već i za sam Rajh“.

NEMCIMA bi, pre svega, trebalo da postane jasno da je jedini nosilac ustaškog pokreta u Bosni i Hercegovini Katolička crkva. Oni misle da su bosanski muslimani „kroz stoleća izgradili svojevrsni narodni karakter“ potpuno drukčiji od Hrvata. To im ni Srbi ne priznaju. Hrvati nemaju ni tako veliki broj, kao ni „potrebne vitalnosti. I sa rasnog stanovišta takva bi asimilacija predstavljala katastofalnu pogrešku. Već spoljni izgled muslimana pokazuje da su oni primili znatno više azijatskih rasnih elemenata, nego pravoslavno ili katoličko stanovništvo“. 

Ako bi se na njima izvršila konverzija, „postali bi asocijalni“ jer su inače „društveno nestabilni. Krvna osnova ovih ljudi čini neophodnim da oni budu vezani za veru i učenje Kurana“. Verovatno pod ovim uticajem, ali i zbog svog poznavanja balkanske istorije Glez Horstenau je podržavao muslimanske zahteve za posebni državni status, dok je zvanični ambasador Zigfrid Kaše  bio protiv destabilizovanja hrvatske države.

SUTRA: Strateg otpora bio je Staljin, a ne Tito

Preporučujemo

Društvo

0 3

GUSLARKE PEVALE "IZ SENKE": I Srpkinje su od davnina negovale kult našeg drevnog instrumenta (FOTO)

11. 07. 2022. u 12:30

Feljton

1 11

FELjTON - U BEOGRADU JE BILO 9.000 NEMAČKIH DOUŠNIKA: Srbi pokrštavani uz potpunu saglasnost Svete stolice

11. 07. 2022. u 18:00

Društvo

0 3

SUSRET SA ISTORIJOM - PUCANj IZ NEVESINjSKE PUŠKE ČULI SVI SRBI: Godišnjica ustanka iz 1875, koji je omogućio Srbiji i Crnoj Gori nezavisnost

10. 07. 2022. u 17:00

Društvo

8 4

KALABIĆ DOBIO DRUGU ŠANSU? U Višem sudu u Valjevu pri kraju ponovljen postupak rehabilitacije Dražinog saradnika

10. 07. 2022. u 13:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije