UNIFORMU KNEZA PAVLA SAČUVAO BATLER SA DVORA: DŽervejz Kauel, upravnik Arhiva Britanske obaveštajne službe, prihvatio je susret u Londonu

OTIŠLA sam ponovo na Oplenac da vidim grobno mesto za moje roditelje u kripti Crkve Svetog Đorđa. Bila sam svesna da je smela zamisao da njihove zemne ostatke vratim u zemlju i sahranim ih na Oplencu, ali verovala sam da je to ispravno i da je moguće. Treba biti strpljiv.

ROĐACI Jelisavta sa tadašnjim princom Čarlsom, Foto Profimedija

Poseban problem predstavljala je moja krštenica. Svi su se pravili da ne znaju gde je.

Činilo se da je moj izvod iz matične knjige rođenih nestao. Bez tog dokumenta nisam mogla ništa da uradim da dobijem državljanstvo i pasoš.

Bio je dinamičan taj juli 1989. godine. Više nisam morala da se sakrivam u strahu da će me uhapsiti i deportovati. Iako je zabrana povratka bila još uvek na snazi, izgleda da se svima dopadalo što sam u zemlji. A ja sam želela da što više vidim i razumem.

Jurila sam od Muzeja Srpske pravoslavne crkve i njegovih zbirki do manastira Krušedol i potresnog vizantijskog pojanja. Vladika me je miropomazao. Ta muzika me je dirnula u dušu i osetila sam kako se moji koreni protežu čak do 12. veka.

Jela sam burek u pekari i posnu hranu u manastirskim trpezarijama. Sve mi je bilo novo i zanimljivo!

Upoznala sam mnoštvo zanimljivih ljudi. Od političkih i književnih autoriteta kakav je bio Dobrica Ćosić, komunista koji je živeo u kući koja podseća na antikvarnicu, do originalne, ekscentrične umetnice Olje Ivanjicki, koja je imala neverovatne ideje.

Rekla mi je da više voli da čita ruske klasike u srpskom prevodu jer je srpski jezik raskošniji od ruskog. Posetila sam je s Mirom Adanjom Polak. Nije znala ko sam. Bila je zauzeta slikanjem Karađorđevog portreta na jednoj većoj slici sa istorijskom tematikom.

Čim me je ugledala, upitala me je da li sam u srodstvu s Karađorđem jer joj ličim na njega.

Mučila se s portretom Karađorđa iz profila. Zamolila me je da poziram i kako sam stala pored slike, a ispred Karađorđevog lika, uzviknula je:

– Evo, isti je profil, isti ste.

Šalila sam se da ću se predstavljati kao Karađorđe, samo bez brkova.

SRELA sam buntovnog i progonjenog disidenta Milovana Đilasa, a od njegove supruge Štefice, nežne i melanholične Slovenke, dobila sam na poklon šal od tananih zlatnih niti koji je isplela u noćima u kojima nije mogla da spava.

Posebno je bio dirljiv susret sa ostarelim Nikolom Kartelijem, koji je bio batler na Belom dvoru kad sam ja bila beba. Radio je za moje roditelje šesnaest godina sa svojom ženom Darom, koja se brinula o meni kad je dadilja bila na odmoru. Nazvala me je svojom bebom i obe smo zaplakale.

Nikola se dobro sećao situacije kada je moj otac sazvao generale i upitao ih šta da čini povodom nemačkog pritiska na Jugoslaviju da pristupi Trojnom paktu.

– Ako ih pustimo u zemlju, okupiraće je. Ako ih ne pustimo, opet će nas okupirati – rekao je moj otac tada.

Nikola mi je pokazao mnogo fotografija sa Brda kod Kranja, a u svom kredencu, koji je uspeo da prenese sa Belog dvora, sačuvao je čak i očevu uniformu. Bila sam dirnuta.

Plakali smo zajedno.

Bila sam stalno u pokretu, ne mareći za julsku vrućinu.

Otišla sam na Avalu da vidim spomenik koji je radio Meštrović u vreme dok je otac nadzirao gradnju spomen-kompleksa Neznanom junaku.

Šetala sam ulicama Beograda i zavirivala u svaki ćošak. Kupila sam heklane i vezene stolnjake i rukavice koje su nudile žene izlažući svoju robu na travnjaku u parku.

Od rektora Beogradskog univerziteta Slobodana Unkovića do prodavačice na pijaci sve je bilo zanimljivo i imalo svoju boju. Ljudi su mi davali cveće, pozdravljali me.

RADOVALA sam se otkrivanju otadžbine, ali obaveze su zvale dalje. Morala sam da krenem za London ako mislim da obezbedim dokumenta britanske obaveštajne službe SOE, kojima bi bila dopunjena Nilova knjiga o ocu.

U Londonu sam pokušala telefonom da zakažem sastanak sa britanskom premijerkom Margaret Tačer. Njena sekretarica mi je rekla da moram da joj se obratim pismom, pa će videti da li ima vremena za mene jer joj raspored prilično popunjen. Bio je to lep način da me odbije.

Obratila sam se svom rođaku Čarlsu, princu od Velsa. Mislila sam da ako on ne može da pomogne, niko drugi ne može. Primio me je predusretljivo. Strpljivo sam razgledala njegovu kolekciju akvarela nastalih na putovanjima. Bio je strastveno zaokupljen primitivnim narodima i prirodom. Smatrao je da naša civilizacija može mnogo da nauči od primitivnih plemena. Saslušao je moju molbu i obećao da će učiniti sve da mi pomogne.

Otputovala sam za Njujork u velikoj nadi da će Čarls uspeti da mi pomogne. Krajem jula mi je ipak poslao faks u kojem me obaveštava da je to praktično nemoguća misija. Verovala sam da mora da postoji način. Rezervisala sam avionsku kartu za Vašington i već 25. jula ručala sa Helen Delić Bentli. Poklonila sam joj primerak Nilove knjige o ocu i vrlo otvoreno rekla kakva usluga mi treba. Helen mi je obećala da će učiniti sve što je u njenoj moći da dobijem dokumenta koja su se nalazila u Arhivu Britanske obaveštajne službe koji dokazuju da su Britanci režirali ceo puč 27. marta 1941. godine. A onda sam shvatila da bi možda najbolje bilo da sama, direktno, bez ikakvih posrednika, napišem pismo Džervejzu Kauelu, upravniku Arhiva Britanske obaveštajne službe u Londonu, i pitam ga bez uvijanja da li bi ustupio tu dokumentaciju. Nisam imala šta da izgubim.

GLOBALNI forum je pripremao sledeću konferenciju i imala sam mnogo obaveza. Želela sam da dovedem i ljude iz Jugoslavije na taj skup koji je trebalo da se održi u Moskvi, u januaru 1990. Htela sam da, između ostalih, tamo pošaljem i kardinala Franju Kuharića.

Akio Macamura mi je garantovao deset hiljada dolara za putne troškove predstavnika iz Jugoslavije jer su, kako mi je rekao, Sovjeti odbili da pokriju te troškove. Tema konferencije u Moskvi će biti životna sredina i opšta dobrobit, i ja sam u trenutku shvatila da moram da pronađem nekoliko Jugoslovenki koje će učestvovati.
Dok sam se bavila konferencijom, stiglo mi je važno pismo.

Džervejz Kauel, upravnik Arhiva Britanske obaveštajne službe, želi da se sretne sa mnom u Londonu. Skakala sam od radosti! Vesela, otišla sam da se vidim s Piterom i Nejmom Bird u Montoku na Long Ajlendu. Proveli smo prijatan dan, a upoznala sam i glumicu Gretu Skaki i njenog dečka. Greta je bila zvezda filma Bela vragolija, snimljenog prema istinitoj priči o ubistvu Džoslina Heja, lorda Erola, u Srećnoj dolini u Keniji 1941. godine u kući „Oserian“ u kojoj smo stanovali.

U međuvremenu sam čula beskrajno zabavan trač o grčkom milijarderu Nijarkosu, za koga je radio moj brat Aleksandar. Nijarkos je navodno otišao na safari u Afriku s pištoljem vrednim pedeset hiljada dolara. Pripremio je probno punjenje kako bi upucao slona, ali ga je promašio čim je opalio. Pištolj je odleteo i pao na zemlju, a potom ponovo opalio, pogodivši obližnje bure koje je eksplodiralo. Nijarkos je pobegao i sakrio se u žbunje, dok ga je slon nezainteresovano ignorisao. Kakav pametan slon!

ČLANAK O SNOVIMA

NARUČILA sam hranu iz hotela i na poslužavnicima je odnela u kuću Đorđa Zečevića.

Poslužila sam večeru nakon prezentacije o Globalnom forumu koju sam zakazala kod njega.

Okupili su se beogradski muftija Hamdija Jusufspahić, episkop šumadijski Sava (Vuković), akademik Dejan Medaković, Aleksandar Prlja, Dragi Milićević i Dragan Tanasić, novinar i urednik magazina Intervju. Odlučila sam da Tanasiću ponudim članak koji sam napisala o svojim snovima. Dopao mu se članak o mom snu o planinama.

Najsimpatičnija mi je bila majka Mime Popović, koja je rekla da mi treba dati Nobelovu nagradu za taj tekst. Preterivala je, naravno.

 SUTRA: Rođaci Jelisavta sa tadašnjim princom Čarlsom  

Preporučujemo

Feljton

0 9

SA RIČARDOM BARTONOM U ŽIVOTU I PRED KAMERAMA: Hteo da se oženi mnome, sviđala mu se ideja da mu žena bude princeza

29. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 14

ČUDESNA PORUKA KNEZA PAVLA – IDI ZA BEOGRAD: U Srpsku akademiju nauka i umetnosti, 28. juna 1989. sam u suzama odgledala film o Svetoj gori

01. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 5

NADREALNA SEĆANjA U TIŠINI BELOG DVORA: U Georgijevskoj dvorani u Kremlju, ni u jednoj palati na svetu, nisam videla takvu raskoš!

31. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

PRVI POVRATAK U BEOGRAD PRE PADA BERLINSKOG ZIDA: Konzul u Budimpešti je dobio napad panike videvši pasoš sa imenom Jelisaveta Karađorđević

30. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije