DRŽAVA POSLE TIMOČKE BUNE UNESREĆILA MNOGE PORODICE: Posle propasti Timočke bune sledila je odmazda - vlast je pljačkala sve živo

STOJAN Živadinović rođen je u kući koja i danas postoji u centru Sokobanje na uglu Trga oslobođenja i Ulice 27. marta.

ZAVIČAJ Rodna kuća Stojana Živadinovića snimljena tridiesetih godina prošlog veka, Foto Ariv porodice Živadinović

U toj kući je danas Zavičajni muzej. Kuću  je sedamdesetih godina devetnaestoga veka podigao Stojanov deda, trgovac Stojan Živadinović (1833 – 1904) i njegova supruga Rada (1855 – 1901), u kojoj je živeo sa svoja dva sina Vladimirom  (1861- 1910) i  Vojislavom (1878 – 1921) i njihovim porodicama. O ovoj kući književnik Stojan Živadinović napisao je svoj prvi roman u kome je ona detaljno opisana. Prethodno su se podelila braća Jovan i Stojan, trgovci i sinovi sokobanjskog ćurčije i trgovca Živadina Nedeljkovića, rodom iz Šarbanovca. Jovan je ostao na starom kućištu, dok je Stojan na periferiji ondašnje Sokobalje podigao kuću sa stajama i ostalim zgradama, neophodnim za jedno domaćinstvo.

Na starom kućištu dole u varoši imali su jedan ili više dućana gde su se bavili trgovinom.  Pored trgovine obrađivali su zemlju i držali stoku koja se napasala na ispašama oko varoši, a uveče je dolazila u staje koje su se nalazile kod kuće. Imali su i velike obore u kojima su gajili svinje koje su izvozili u Peštu. Uzgoj svinja nadzirao je Stojanov stariji sin Vladimir.

Kuća trgovca Stojana Živadinovića bila je u blizini dve značajne sokobanjske građevine, crkve i škole, koje je podigao znameniti Sokobanjac mitropolit Mihailo. Crkva je osvećena 1892, a škola je završena 1894. godine.  Porodica je, što svedoči i književnik Stojan Živadinović u autobiografskom romanu ''Do poslednjeg daha'',  živela patrijarhalnim životom na čijem je čelu bio neprikosnoveni autoritet otac i deda, trgovac Stojan Živadinović.  Stariji Stojanov sin Vladimir oženio se oko 1880.  Jelenom – Lenkom Jevtić, iz ugledne porodice Kasapskih – Jevtića.

Timočka, ili kako se to u Sokobanji govorilo Zaječarska buna, koja je buknula 1883. godine, koja je unesrećila ceo ovaj kraj i zaustavila ga u razvoju, unesrećila je i unazadila mnoge porodice. Pridružujući se svojim komšijama i zemljacima, u bunu je  sa starijim sinom Vladimirom krenuo i trgovac Stojan Živadinović. Posle propasti bune sledila je odmazda države. Prema  sećanju Jelene Živadinović, majke književnika Stojana Živadinovića, žandarmi su iz kuće vezanih ruku odveli trgovca Stojana, njegovog sina Vladimira, zatim Jovanovog sina Nikolu Živadinovića, majčinog oca Lazu Kasapskog.

Kuća, trgovine i celo imanje ostali su na plećima  Jelene, majke književnika Stojana Živadinovića i njene svekrve Rade. ''One ostadoše bez igde ikoga: oko našeg doma obilazilo se kao oko prokaženog, a poneki prijatelj prolazio je drugom stranom ulice i okretao glavu kao gajdaš! Na njihova leđa pade ogromni teret kuće i dućana. Vlasti su ih pljačkale pod raznim izgovorima, i sa odlaskom muževa nestajalo je i imovine. Večerom su ostavljale decu kakvoj ženi iz susedstva pa sa jednim odanim slugom prenosile robu iz dućana i krile je u nekom  šljivaru kraj Moravice. Često su padale pod teretom vreća, po kiši i mraku, pa ćuteći plakale i mislile na srećno doba, kad su bile slobodne od svih briga i znale samo za kuću i decu. Sva nada bila je polagana u babina brata, visokog činovnika. Uveče, zatvorivši dućan, dolazile su kući i pisale rukom kog deteta dugačka i očajnička pisma, puna pravopisnih grešaka i mrlja, ali dirljiva po načinu kojim je bila iskazana sva nesreća porodice.'' Uobičajeni život je nastavljen kada su se, posle pomilovanja, uhapšeni vratili kući.

RODOSLOV Živadinovića sačuvao nam je imena i redosled rađanja Jelenine i Vladimirove dece. Pored njih šestoro: Drage, Stojana, Rose, Predraga, Miodraga i Radojke, Stojan pominje i starijeg brata Ljubu, koji je rano umro.  Na osnovu podataka koje smo našli u Parcelnoj knjizi beogradskog Novog groblja možemo odrediti i godine rođenja Stojanove mlađe braće Miodraga i Predaraga. U kući trgovca Stojana Živadinovića odvijao se život  karakterističan  za male srpske varoši onoga doba.

Domaćinstvo je vodio autoritativan otac, koji je živeo u zajednici  sa dvojicom sinova koji su  bili oženjeni. ''Deda se starao da se njegovo prisustvo svuda oseti, te nam se činilo da nas uvek prati njegovo oko. Mada niko nije smeo da se odupre, ipak je on surevnjivo bdio nad svojim pravima i vladao kao u kakvoj maloj kraljevini. Na njegovu pojavu u dvorištu garov je plašljivo savijao rep i birao kut gde da se sakrije, a konji u konjušnici, čuvši njegov glas, okretali su glavu vratima, da ga vide.

Bio je 'gospodar'. Ručak je morao biti gotov u jedanaest časova, pa ma se zemlja prevrnula!

Obedovao je sa decom koja su se ređala kraj stola: stariji su bežali u dno, znajući težinu njegove ruke, a mlađi mu sedeli slobodno uz koleno, zapitkivali ga o koječemu, našto je on kratko odgovarao svojim strogim glasom. Po ručku je odlazio u dućan kako bi otac i stric mogli doći na obed.''

Deca su rasla u senci velikog oraha i vitkih jablanova oko potoka,  nedaleko od nove crkve i škole. A kada su za to dorastala upisivala su se u školu. Izgradnja pruge Beograd – Niš donela je promene u celoj Srbiji, pa i u Sokobanji. Posebno se to osetilo u trgovini. Trgovci hranom i stokom iz mesta kroz koja je prolazila pruga, zbog manjih transportnih troškova robe, bili su u znatno povoljnijem položaju. Sokobanjci su se našli po strani, dalje od pruge, i u cenu svoje robe morali su uračunavati i  skuplji transport zaprežnim kolima koja su vukli volovi do prve železničke stanice, na šta ukazuje i književnik Stojan Živadinović.

USTALjENI način života počeo je da se ruši posle smrti Stojanove supruge Rade, koja je, budući da je bila mnogo mlađa od muža, a neznatno starija od njegovog starijeg sina Vladimira, mogla biti njegova druga žena, kojom se on oženio kao udovac.  Ona je širinom svoje duše umela da pomiri sve krajnosti koje su se dešavale u porodici. Umrla je na samom početku dvadesetog veka. Posle jednog skandala koga je starom trgovcu Stojanu Živadinoviću namestila sokobanjska čaršija, o čemu piše njegov unuk književnik Stojan Živadinović, porodica se deli.  Iz stare kuće privremeno, svako na svoju stranu i sa svojom porodicom, odlaze braća Vladimir i Vojislav, pokušavajući samostalno da trguju, dok je njihov otac Stojan ostao sam u kući. Ne mogavši da podnese sve ono što se dogodilo, stari trgovac Stojan  dva dana pošto su mu sinovi otišli iz kuće naprečac je umro.

Dogodilo se to 1904. godine. Njegovi sinovi, zbunjeni i zatečeni starčevom smrću, vratili su se u staru porodičnu kuću gde su nastavili da trguju, izgleda, svako za sebe.  

Oca Vladimira Stojan Živadinović opisuje kao čoveka koji nije imao trgovačku dušu.

Suviše je verovao ljudima. Bio je osećajan, imao je smisla za muziku i pevao je u varoškom horu. Pri tome mu se, kao posledica zatvorskih godina,  gasio vid. Bio je bolećiv i prema mušterijama, davao je robu na veresiju, a dužnici, svesni njegove bolećivosti i popustljivosti, izbegavali su da mu vraćaju dugovanja, pa je njegova trgovina propala. Radnja i neke njive prodate su na doboš. Umro je gotovo slep 1910. godine ne ostavivši svojoj deci imetak od koga bi mogli da žive.  Vladimirov brat Vojislav, oženjen Jelisavetom – Savkom Stevanović,  rodom iz Paraćina, sa kojom je 1901. godine dobio sina Milorada - Ratka, uspešno je vodio  svoju trgovinu.

U takvim uslovima u kući koju je podigao njegov deda, pod starim orahom i u senci velikih jablanova, živeo je budući književnik Stojan Živadinović. U svom mestu je završio osnovnu školu, a onda u Aleksincu upisao gimnaziju, gde je u to vreme vreme postojala postojala nepotpuna, četverorazredna privatna gimnazija.  To vreme on je opisao u svojoj kratkoj biografiji, kada navodi da je nekoliko puta upisivao gimnaziju, napuštao je, vraćao se ocu u trgovinu, pa opet odlazio u gimnaziju. Regrutovan je u vojsku 1909. godine, a onda je 1910/11 upućen na odsluženje redovnog vojnog roka, koji je odslužio u 2. četi, 2. bataljona XIV puka, čije je sedište bilo u Knjažnjvcu.

Nagli prekid školovanja

LjUBAV prema muzici odvela je Stojana Živadinovića u Beograd gde je 1912. godine uspeo da položi prijemni ispit u Srpskoj muzičkoj školi, čiji je osnivač bio Stevan Mokranjac.

Ova škola bila je u rangu srednjih stručnih škola i radila je pod nadzorom ministra prosvete. Upisao se na nastavnički odsek koji je spremao nastavnike pevanja koji su mogli da predaju i u srednjim školama.  Ali Stojan Živadinović nije imao sreće. Školovanje je morao da prekine zbog Balkanskih ratova. Školske 1913/14 završio je prvi razred i upisao drugi, a onda je izbio Prvi svetski rat i on je obukao uniformu i zauvek napustio školu. Istovremeno sa pohađanjem muzičke škole radio je i u Narodnom pozorištu u Beogradu čiji član je bio od 15. jula 1912. do 2. jula 1914. godine.

 SUTRA: NESUĐENI MUZIČAR U RATNOM METEŽU POSTAJE KNjIŽEVNIK 

Preporučujemo

Feljton

0 163

PRVA ŽENA KANDIDAT ZA PREDSEDNICU SRBIJE: Kao potomak Karađorđevića, Nenadovića i Romanovih, nisam se uklapala ni u druge modele političara

06. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 11

NISKI NAGONI ZLA U SRPSKIM ČARŠIJAMA: Bio je jedan od najtiražnijih srpskih pisaca, a knjige su objavljivale najuglednije izdavačke kuće

09. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 12

HRVATI IZ NUŽDE ULAZE U ZAJEDNIČKU DRŽAVU: Mišićeve sumorne slutnje o budućnosti Srba u Jugoslaviji niko nije ozbiljno shvatio

18. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - ZA PATRIJARHA 27. MART JE BIO KAO VIDOVDAN: Puč je oduševljeno primljen u Beogradu i drugim gradovima Jugoslavije, sem u Zagrebu

29. 07. 2024. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije