NESUĐENI MUZIČAR U RATNOM METEŽU POSTAJE KNJIŽEVNIK: Kao vojnik Timočke divizije, koja je ratovala na Ceru, preživo je albansku golgotu

KAO rezervni podnarednik i narednik Živadinović je učestvovao u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu.

IZAZOV Stojan Živadinović u Parizu početkom dvadestih godina prošlog veka , Foto Ariv porodice Živadinović

U Balkanskim ratovima nosio je uniformu od 18. septembra 1912. do 15. avgusta 1913. godine.  Učestvovao je u osvajanju Jedrena. O osećanju sa kojim je otišao u taj rat on govori rečima glavnog junaka jednog svog romana takođe autobiografskog karaktera: ''U Balkanski rat sam ušao lud od oduševljenja. Bilo je muka velikih; nisam ih ni osetio. Išli smo opijeni pesmom. Srušili bismo ma koga da nam je bio na putu. Nosili smo u sebi potištenost staru pet vekova.''

Taman se vratio u Beograd i nastavio školovanje, kada je izbio Prvi svetski rat. Ratovao je od 13. jula 1914. do 13. maja 1919. godine. Prema vojnom rasporedu morao je da se javi svojoj jedinici u zavičaju, pa je prethodno bio u Sokobanji da se oprosti sa svojima. O tome je pisao: ''U ovaj rat sam otišao teška srca. Mučilo me predosećanje da neće biti dobro. Bio sam čak i siguran u to. Kada sam pri mobilizaciji prošao kroz svoje mesto, da se s majkom oprostim, ona pade slučajno na kaldrmu u dvorištu. Možete se nasmejati, ali istoga trenutka pade mi na um: 'Ovako ćemo svi padati ničice pred tugom bez primera!'

Nisam se prevario. I mati mi je neprestano ponavljala: 'Neće ovo da bude dobro sinko!

Velike države su se uhvatile u koštac!' To se i desilo. Da nismo bili napadnuti, još gore bismo prošli. Branili smo se očajno kao ljudi koji su znali da im je ogromna provalija za leđima i da se natrag ne može. Svi smo sebe žrtvovali.''

Verovatno je njegova jedinica bila u sastavu Timočke divizije koja je ratovala na Ceru, a zatim su se smenjivale bitke. Sa srpskom vojskom, gde su  bila i njegova braća Miodrag i Predrag, prešao je Albaniju. Seća se jednog događaja koji se desio uoči Božića 1916. godine dok se njegova jedinica kretala od Skadra prema Lješu: ''Bežali smo neznano kuda, ali ipak bili zadovoljni što smo ostavili bespuća i naišli na širok drum koji se protezao dolinom kao razastrto platno. Dan je bio topao i vedar. Pod južnjačkim suncem  kupale su se u zracima gole planine, disali veselo dugački redovi kiparisa i nestašno pirkao topli primorski vetrić.

I pored svega toga put je bio žalostan i okolina mrtva za nas koji smo nosili na svojim plećima bol čitavog naroda. Nije se moglo zalutati. Put je bio obeležen žalosnim ostacima izgnanstva i lešinama ljudi koji su umirali. Oči su bile isuviše naviknute na takve prizore, i prolazilo se ćuteći, žureći se moru. Srca su bila skamenjena i nikakav jauk nije se čuo ni od koga. Pred nama belasao se drum i njegova belina sijala dušom kao svetlost spasenja.

Kraj druma umirali su vojnici pod teretom i veličinom dužnosti. Nisu tražili pomoći ni od koga, znajući da im je niko ne može dati, i gledali bez gorčine kako pored njih promiču drugovi oborenih glava, stisnutih vilica pod sopstvenim patnjama. Umesto ljudi prolazile su tada njihove senke, koje su nosile u očima grozničavi sjaj gladi i svu neosetljivost jedinke u borbi za opstanak.

Išao sam polagano drumom. Tražio sam na sve strane najmlađeg brata i zagledao sve leševe kraj puta. Bio sam skoro usamljen, pošto su mi umakli drugovi sa kojima sam išao.''

DOSPEO je sa srpskom vojskom na Krf.  Dok je vojska mirovala i bila na oporavku, on je, kako kaže u biografiji shvatio da će se rat završititi, a  da će se vratiti u Srbiju, a da nema ''ništa u rukama'' ni završene škole, a kod kuće ga je čekala neimaština. Tada bezuspešno pokušava da se vrati muzici, vreme izgubljeno u ratu nije se moglo nadoknaditi. Pauza koju je izazvao rat nije se mogla premostiti.  Još na Krfu, a onda u Solunu grozničavo je učio francuski jezik. U Solunu 1916. godine uspeva i da isposluje dozvolu za školovanje u  Francuskoj. Dospeo je u čuveni srpski Depo u francuskom gradu Tulonu. Tamo je otpočeo novi život nastojeći da se školuje u Francuskoj. Tu u tulonskom Depou, nesuđeni muzičar preobrazio se u pisca.

Srpski depo u francuskom lučkom gradu Tulonu, koji je prethodno pripadao francuskim kolonijalnim trupama Živadinović je ovako opisao: '' Ogromno dvorište ograđeno visokim zidom, čije su ivice ispunjene izlomljenim staklom, te šiljci svetlucaju podmuklo preteći. Nekoliko nisko žuto obojenih zgrada, poređane su sredinom, izgubljene skoro pod granama kestenja. Pored njih, nabacane kao slučajno, podižu se drvene barake i raznose miris nakatranjene hartije što cvrči nad krovovima.'' Taj vojni kompleks koga je francuska država ustupila srpskoj vojsci imao je višestruku namenu. Ovde su boravili srpski vojnici koji su na razne načine dospeli u Francusku, gde su se lečili i školovali. Među njima je bilo i raznih zabušanata i dezertera najrazličitije vrste koje je francuska policija sprovodila ovamo. U Depou je bila srpska vojna komanda sa više oficira i vojna lekarska komisija. Bio je to prihvatni centar za srpske dobrovoljce koji su pristizali sa američkog kontinenta odakle su upućivani na solunski front. U Depou je, kako kaže Živadinović,  pored vojnika bila i grupa svršenih đaka jedne srpske učiteljske škole formirane u Francuskoj, ''luda deca, naivna, sirotinja crna, veštaci u gladovanju. Mladi, bujni željni dobre hrane, među njima je bilo i takvih koji su tužno kašljucali i hvatali se za izdubljene grudi. Ah, tuberkuloza, to je bolest srpskoga đaka, intelektualca i radnika! Najbolji su bili od sviju vojnika u Depou ti mladi učiteljci. Večito čuđenje da još prolaze kroz neke događaje počivalo im je na licu.''

POJEDINIM vojnicima srpska vojna komanda odobravala je da traže poslove u gradu, da zarađuju novac, pa čak, ako imaju novca, da iznajmljuju sobe i tamo stanuju. Tu mogućnost koristio je i Stojan radeći teške fizičke poslove. Zahvaljujući tim poslovima, stupao je u dodir sa Francuzima. Pogodnosti koje mu je pružao Depo Živadinović je koristio za učenje. Pošto nije imao završenu srednju školu, san o studijama u Francuskoj mogao je ispuniti tek ako položi francusku maturu, pa se u Tulonu spremao za polaganje francuske mature. Tu u Tulonu počeo je da piše, gde je  na Uskrs 1919. godine završio roman prvenac ''Do posledenjeg daha'' koji će mu  nekoliko godina kasnije omogućiti da u srpsku književnost uđe na velika vrata.

Dan završetka Prvog svetskog rata i zaključenja mira oglašen je počasnim plotunima sa francuskih brodova. Srpski vojnici koji su se zatekli  u Depou u Tulonu, na lečenju ili na povratku iz zarobljeničkih logora, oprali su svoje uniforme i u počasnom maršu prodefilovali ulicama grada. Depo je zatvoren 13. maja 1919. godine, zatim je usledila demobilizacija. Školarcima, koji su se školovali ili su nameravali da se školuju u Francuskoj  dozvoljeno je da ostanu u ovoj zemlji. Takvu mogućnost iskoristio je i Stojan Živadinović uputivši se u Pariz, gde je zatekao dosta Srba, našao smeštaj u jednom hotelu punom njegovih zemljaka. Hranio se  u restoranu nedaleko od Pravnog fakulteta, koji je držao jedan Makedonac, gde se moglo hraniti i na veresiju. Pred Stojanom je bio život pun izazova. Pariz je pružao mladom i ambicioznom Živadinoviću mogućnosti da ispuni svoje životne planove, i on je te mogućnosti koristio. Već iduće 1920. godine na Sorboni je položio francusku maturu o čemu svedoči  overeni prepis maturske diplome sačuvan u njegovom dosijeu u Ministarstvu inostranih poslova.

ZASTUPAO JE SRPSKU STVAR

ŽIVADINOVIĆ se dobro snašao u Parizu, gde je upoznao dosta Srba, među kojima je bilo zanimljivih ličnosti. Neke od njih, gledajući ih sa šaljive strane, opisao je u pripovetkama, predstavivši ih u likovima pukovnika Duškovića i studenata Svetomira Ilića - Zelenotravskog i Rada Neimara. Upoznao se i zbližio sa nekim uglednim ličnostima među kojima je bio i  Miodrag Ibrovac, mlad čovek sa dobrim vezama u srpskim i francuskim kulturnim i političkim krugovima, koji je tada u Parizu spremao doktorat iz francuske književnosti. Jedno vreme 1919. godine bio je i redaktor francuskog izdanja biltena srpske delegacije na mirovnim pregovorima.  Od 1918. do 1923. godine on je predavao srpski jezik u pariskoj Školi  za istočne jezike i u Školi Društva za širenje stranih jezika. Pored toga on je u Francuskoj često držao predavanja zastupajući tako interese Srbije i srpskog naroda i u francuskim listovima objavljivao članke u kojima je zastupao srpsku stvar.

 SUTRA: MAŠTOVITI PISAC OSVAJA SRPSKU KNjIŽEVNU SCENU 

Preporučujemo

Feljton

0 1

REHABILITACIJA KNEZA PAVLA PODVIG ŽIVOTA: Posle 64 godine prestala sam da nosim etiketu zločinca prikačenu od desete godina

07. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 12

NISKI NAGONI ZLA U SRPSKIM ČARŠIJAMA: Bio je jedan od najtiražnijih srpskih pisaca, a knjige su objavljivale najuglednije izdavačke kuće

09. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DRŽAVA POSLE TIMOČKE BUNE UNESREĆILA MNOGE PORODICE: Posle propasti Timočke bune sledila je odmazda - vlast je pljačkala sve živo

10. 02. 2025. u 18:00

Feljton

0 5

NI SMRT NIJE IZMIRILA KARAĐORĐEVIĆE: Zaslugom predsednika Nikolića, moj otac, moja majka i moj brat sahranjeni su u kripti na Oplencu

08. 02. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije