SUKOB SRPSKIH LIBERALA SA VLASNIKOM REVOLUCIJE: Srpski liberali našli su se u sendviču između starih dogmata i intelektualne opozicije

TITO na kraju rešava da se obračuna s „masovnim pokretom“.

SARADNICI Marko Nikezić i Branko Pešić su bili novi tip političara, Foto Stevan Kragujević

Na to ga već dugo nagovaraju Nikola Ljubičić i SUBNOR. Sastanak sa hrvatskim rukovodstvom sazvan je za 1. decembar 1971. u lovištu jugoslovenskih kraljeva Karađorđevu, a na godišnjicu osnivanja Jugoslavije, što se u Hrvatskoj tumačilo kao namerno izabrani termin i mesto. Posle Karađorđeva, na kojem su smenjeni hrvatski najviši rukovodioci, pokrenuta su masovna hapšenja i progoni. Posle toga zavladaće „hrvatska šutnja“.

Ima mišljenja da je Titov obračun s liberalima u Srbiji, partijskim rukovodstvom predvođenim Markom Nikezićem i Latinkom Perović, plod potrebe da se postigne ravnoteža sa događajima u Hrvatskoj da se ne bi pomislilo da favorizuje Beograd na račun Zagreba. Postoje i drugi, dublji uzroci od nekakvog taktiziranja u svađama unutar Federacije, mada je i ta ravnoteža verovatno igrala nekakvu ulogu. Nikezić i njegovi ljudi su predstavljali novi tip političara koji je kad-tad morao da se sukobi sa samozvanim „vlasnicima revolucije“, kako je revolucionarne veterane i partijske birokrate nazivao Mirko Tepavac. Nikezić je po svemu bio jedan od retkih pravih evropskih državnika među jugoslovenskim komunistima. Đilas je govorio da je on bio usamljeni pobunjenik, a da je Nikezić bio vođa pokreta, pa je kao takav mogao da bude veća prepreka Titu.

Tito je pedesetih lako odustao od dalje liberalizacije, čim je prestala direktna opasnost od Sovjeta, a porasla opasnost od ugrožavanja monopola na vlast. Uprkos ulepšavanju imidža, on je boljševik, a njegov sistem diktatura. Kako je sam Nikezić govorio u razgovoru sa Slavoljubom Đukićem: „Fijaker možeš da ofarbaš, ali od njega nikada ne može da postane automobil. Tako je i sa oktobarskim modelom: nešto smo ga doterali, ali šta se može iz diktature KP učiniti? Kad smo ostali sami, bez tutora, nastavili smo da radimo ono što nas je tutor naučio. Mi nismo u bloku, ali smo objektivno parče tog bloka. Kao kad od lednika odlomite jedan komad leda: on više nije deo lednika, ali je led.“

SRPSKI liberali su imali tu nevolju da su se našli u sendviču između starih dogmata i narastajuće intelektualne opozicije. Opozicionari su ih optuživali za represiju. Bilo je nekoliko represivnih gestova za vreme njihove vlasti, od kojih su najneobičniji bili paljenje nepoželjnih knjiga na Kongresu kulturne akcije (za koje možda i nije bio odgovoran republički vrh), kao i proces „trockistima“ Milanu Nikoliću, Jelki Klajić i Pavlušku Imširoviću. Njih je odmah po hapšenju sekretar Univerzitetskog komiteta Branko Pribićević optužio da su vezani za trockističku internacionalu i druge neprijatelje u inostranstvu. Sa druge strane, Tito i dogmate su ih stalno napadali da nisu dovoljno strogi prema Beogradskom univerzitetu, beogradskoj štampi, Srpskoj književnoj zadruzi (kojom je tada rukovodio Dobrica Ćosić).

Čak i na 21. sednici u Karađorđevu, u vreme obračuna s hrvatskim rukovodstvom, Tito kritikuje srpske liberale pominjući Beogradski univerzitet: „Nismo makli nijednog čovjeka... Mi tu dosad nismo učinili ništa. A moramo. Nije istina da smo mi tu paralisani i da nas u tome sprečava autonomija Univerziteta... To važi za sve sredine kod nas. To važi i za naše sudstvo i tužilaštvo. Oni se često drže paragrafa kao pijani plota i onda obrću taj paragraf na sve strane nalazeći uvijek ono što krivca oslobađa...“

I zaista, pojedini represivni incidenti će posle liberala prerasti u lavinu hapšenja i represije. Recimo, profesori sa Filozofskog fakulteta biće oterani tek nekoliko godina nakon pada liberala. U poređenju sa događajima posle 1972. godine, period vladavine liberala doista deluje veoma liberalno. Najbolju sintezu o sudbini liberala napisao je Milivoj Bešlin.

STIGLA je jugoslovenska jesen. Jugoslavija je ušla u doba „ćutnje“. Pojam „šutnja“ se često koristio za Hrvatsku tog vremena, ali može se primeniti i na celu zemlju. Ponovo se počelo sa ideološkom indoktrinacijom. Ne samo da se Lenjinovo ime više pominjalo na 10. kongresu 1974. godine nego godinama pre toga već je urađeno mnogo toga da se poveća marksistička svest. Marksistički centri su osnivani od 1973. godine, a marksizam je kao obavezan predmet uveden u sve srednje škole 1977. godine. Bezazlena predvojnička obuka pretvorena je u ideološki preopterećenu opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu. Vratili su se skrajnuti ratni veterani, kao Petar Stambolić i Lazar Koliševski i drugi. Oni mlađi su bili novajlije u visokoj politici, kao Stipe Šuvar.

Za našu priču o službi posebno će zlokobnu ulogu odigrati Stane Dolanc, političar iz drugog reda čiji je uspon otpočeo padom generacije liberala.

Represija je počela da se oseća na raznim nivoima. Recimo, strani naučnici, koji su se šezdesetih slobodno kretali po zemlji, sada su morali da imaju pratnju domaćih ljudi.

Ali to je bio još najmanji problem. Samo tokom prvih šest meseci 1972. godine osuđeno je 3.606 lica za ‘politički kriminal’ (60 odsto ili 2.289 u Hrvatskoj). Poređenja radi, tokom, prethodne tri godine (1969-1971) bilo je samo 1.449 ‘političkih kriminalaca’ u celoj zemlji.

Krivični zakonik je dopunjen 1973. godine, kada je članu 118 dodat novi, četvrti stav, sa tekstom „ko razmnožava propagandni materijal ili ga čuva u cilju daljeg rasparčavanja“.

Znači, moglo se stradati i zbog „čuvanja“ propagandnog materijala, što je vlastima dalo široku slobodu proganjanja. Jugoslavija je, prema nekim autorima, sa oko 4.000 političkih zatvorenika sredinom sedamdesetih godina po stanovniku imala najveći broj takvih zatvorenika posle SSSR-a i Albanije. Krajem pedesetih, a posebno šezdesetih godina smanjio se broj političkih uhapšenika i sudovi su ih retko kažnjavali. Ipak, ostao je nagoveštaj mešanja politike u sudstvo. Videli smo da je zvaničan stav pedesetih godina bio da sudovi me mogu biti nezavisni od socijalističke izgradnje. Tokom jugoslovenske jeseni sedamdesetih, pokazalo se da ta uopštena fraza ima vrlo konkretne forme pritiska politike na sudije i tužioce. I to je obradio Srđan Cvetković:

– POZNATI advokat Jovan Barović primetio je da tužilaštvo prima kao potpuno tačno, obrađeno i pouzdano sve što dobija od SDB. Sud priznaje sve što su zaključili tužioci i SDB, a viši sud potom samo konstatuje i potvrđuje što je već utvrđeno na prethodnim instancama. Eventualno se ublažava kazna u drugom stepenu, ali retko kad politički procesi padaju na višoj instanci. Prema Baroviću, radilo se o neprikosnovenosti rezultata državne bezbednosti, pa se dalja istraga svodi na formalnosti iako je kod ljudi u SDB na sudskim predmetima stručnost na veoma skromnom nivou. Sudije, i kad nisu komunisti, u političkim slučajevima ponašali su se uglavnom oportuno, procenjujući kako će njihova odluka biti prihvaćena od političkog faktora. Primećuje da je to naročito kulminiralo od početka sedamdesetih, od kada je primetnija bojažljivost sudija prema SDB i SUP-u: „Oni više podešavaju svoje držanje nego što dobijaju direktive ponašajući se kao neki servis vlasti. Tako je regrutovan i uznapredovao jedan broj mlađih sudija kojima je moralno-politička podobnost glavna odlika i vrednost.“ Kao potvrdu svoje teze, Barović navodi da nema nijedne političke optužnice u zemlji koja od sudova nije prihvaćena, dok u drugim običnim predmetima propada 30 odsto, pa i 50 odsto optužbi.

PROGON SUDIJA

RETKE sudije koje se iole usprotive partizaciji sudstva izložene su progonu. Takav je slučaj sudije Ljubomira Radovića u Beogradu, koji 1971. nije prihvatio navode optužnice za zabranu Anala Pravnog fakulteta u kojima su inkriminisani članci K. Čavoškog, M. Đurića i S. Đorđevića, smatrajući da se protiv neprihvatljivih i neprijateljskih stavova treba boriti drugim metodama, a ne zabranama. Pozvan je ubrzo na partijsku odgovornost zbog „liberalističke politike i nebudnosti“. Slično je postupio i prilikom suđenja časopisu "Filozofija" 1972, a pre toga je 1969. odbio trajnu zabranu filma Rani radovi, Ž. Žilnika. Radović je bio komunistički prvoborac s velikim ugledom, pa ga nije bilo lako kazniti, te mu je samo izrečena kritika, ali nije izbačen iz partije.

 SUTRA: REŽIM REPRESIJU UBLAŽAVA NISKIM CENAMA U KAFANAMA 

Preporučujemo

Feljton

0 0

HRVATIMA BEOGRAD KRIV I ZA LOŠ ROD KROMPIRA: Zagrebački studenti su tražili hrvatsku vojsku i stolicu za Hrvatsku u Ujedinjenim nacijama

07. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

OPERACIJA "FENIKS", UPAD USTAŠA U ZAPADNU BOSNU: U obračunu sa teroristima na planini Raduša poginulo je trinaest pripadnika JNA i milicije

06. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

PRINCIP UDBE JE BIO DA PROGANjA NEVINE: Zastrašivanje i zlostavljanje bili su važan deo sistema koji je sprovodila Udba u vreme IB-a

05. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

KRIMINALCI ZLOSTAVLjAJU POLITIČKE ZATVORENIKE: Ivo Andrić opisao atmosferu svačije krivice u "Prokletoj avliji", objavljenoj 1954. godine

04. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije