POZORIŠTE PREISPITUJE GRANICE: Glumica Elsa Lepoavr o predstavi "Hekuba,ne Hekuba" Komedi franseza, izvedenoj na 58.Bitefu

KAKO izgleda kada se ukrste dve velike drame, mitska i istinska, na jednoj sceni - maestralno je ovih dana na 58.Bitefu demonstrirao portugalski umetnik Tijago Rodrigeš u predstavi "Hekuba, ne Hekuba" Komedi franseza. Euripidovu tragediju o antičkoj kraljici koja u Trojanskom ratu gubi presto, slobodu, muža i decu, suočava sa pričom glavne glumice, opterećene brigom zbog zlostavljanja svog autističnog deteta, štićenika doma u Ženevi. Deli ih dve i po hiljade godina, ali je majčinska patnja ista u usamljenoj potrazi za pravednom kaznom. Tako se pred publikom prepliću dve "sinhrone" sudbine, Euripidove Hekube i Rodrigešove protagonistkinje...

foto N.Skenderija

Namera Rodrigeša, objašnjava Elsa Lepoavr, i jeste bila da pomeša antičku tragediju sa tragedijom savremenog doba. Predstava je nastajala tokom procesa proba, pa glumci nisu ni znali šta će od Euripida "ostati" na kraju. Čitali su različite prevode antičke tragedije, pronalazili šta im najviše odgovara,a onda je reditelj odabirao određene scene. Probe su trajale dva meseca, a tek petnaestak dana pre premijere imali su finalnu verziju teksta. Veliki izazov je bio pripremiti ga za tako kratko vreme, sa svim emotivnim nijansama, i pogoditi pravu tačku iz koje se pokreće glumačka "mašina".

Uostalom sve, već od samog naslova, ("Hekuba, ne Hekuba") ima simbolično i dvostruko značenje. Jer, pred gledaocima i jeste i nije Euripidova tragedija, ali ono "ne" je i repetativni momenat u oskudnom govoru autističnog deteta. U svom prepoznatljivom maniru, i ovog puta Rodrigeš je kombinovao fikciju sa istinitom pričom o majci koja je tužila instituciju zbog zlostavljanja dečaka, iznoseći na scenu univerzalnu dramu o majčinskoj ljubavi i patnji.

- Postoji neki fluid u svemu i preispitivanje gde su granice. Ovo jeste pozorište, ali i ne - pozorište. Istovremeno je predstava, ali i proba u predstavi. Sve se jedno s drugim prepliće i jedno u drugo uliva - kaže za naš list Elsa Lepoavr.

foto J.Janković

Na pitanje da li se, i inače, na sceni ponekad prepliće privatan život glumice i njene junakinje, u sličnoj emociji i psihološkom stanju, naša sagovornica odgovara:

- Kakva god da je uloga, ti sebe unosiš i daješ. Čak i kada je komedija u pitanju, to si ti. Često se smejemo i u nekom jako dramatičnom trenutku, to je srce i srž glumačkog posla. Kroz ovu predstavi verujem da je Tijago Rodrigeš želeo da oda počast pozorištu, ali i nama, glumcima... Hekuba odlučuje da se sama osveti, jer je bezuspešno očekivala od Agamemnona da reaguje. I glumica koja je igra, dala je dete na poverenje nekom ko nije uspeo da ga sačuva, a očekivala je od njega da reaguje. Pošto on to ne radi, oseća da se mora sama izboriti za pravdu.

U predstavi se Agamemnon, tokom proba, često fino podsmeva danas preteranoj "političkoj korektnosti", preispitujući je i u antičkoj tragediji, pa se čini da je mnogo šta dovedeno do apsurda?

- Da, to je toliko vidljivo i evidentno: udaljavaš se, "pereš ruke" da se nekom ne zamerim, paziš šta radiš... Bilo je fascinantno čitajući Euripida, kroz različite prevode, kako se ta nit razvija. Postoje prevodi koji teže da budu "moderni", mi smo ih izbegavali i tragali za klasičnim, starijim izdanjima da bismo izbegli razliku. Postojale su formulacije u kojim se to i oseti, prilagođene savremenom društvu i vremenu. Inače, Komedi fransez ima veoma raznolike predstave, a mi se usklađujemo sa različitim univerzumima reditelja koji dolaze sa strane - svako od njih ima neku svoju viziju. Bilo kako bilo, naša prva misija je klasični repertoar, oko 70 odsto predstava. Preostalih trideset mogu da idu u svim pravcima.

Komedi fransez, osnovan još 1689. godine, imao je u skladu sa tradicijom i renomeom oduvek veoma stroga pravila u radu, koja su se odnosila i na angažmane članova ansambla u drugim projektima...

- U odnosu na ranija vremena, danas je to fleksibilnije i zavisi, pre svega, od upravnika pozorišta. U ansamblu je šezdeset glumaca, na tri scene, pa sve treba usaglasiti. Možemo da radimo izvan svog pozorišta, ali moramo da tražimo dozvolu i to samo za igranje u državnim teatrima - ne i privatnim. I za sve ostalo, mora postojati odobrenje, što se odnosi i na, eventualno, snimanje filmova. Jer, naša prva i glavna misija je da budemo glumci Komedi franseza.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije