PRE TRI GODINE PREMINUO JE VELIKI GLUMAC: Evo zbog čega ćemo pamtiti LJubišu Samardžića, šta je govorio i šta mu je bio neprebol

„POSLE svega što sam otkrio i osetio u ovim mojim dugogodišnjim tokovima života, jeste da je sve sitno i beznačajno, osim Čoveka.

Foto: P. Milošević

Taj Čovek bio je i ostao svet mojih interesovanja, i svašta sam naučio od filma. Pre svega, da i sam budem bolji, i da na svet gledam toplijim očima. Nadam se da su nagrade koje sam dobio tokom karijere potvrdila čestitost i dostojanstvo tih mojih filmova, i samo zbog toga su mi važne“.

Ovako je, za „Novosti“, nekada govorio jugoslovenski i srpski glumački velikan Ljubiša Samardžić (1936-2020), koji je preminuo na današnji dan pre tri godine, 8. septembra 2017.

Glumac koji je ušao u istoriju ovdašnje kinematografije kao jedini laureat nagrade Zlatni lav na Venecijanskom festivalu (1967. za ulogu Malog u filmu „Jutro“ Puriše Đorđevića), ostavio nam je svojevrsnu baštinu koju čini više od 70 filmskih i televizijskih likova koje je ostvario u saradnji sa kultnim jugoslovenskim i srpskim rediteljima.

Ljubiša je za brojne generacije gledalaca ostao nezaboravan kao Smoki (mladić koga je 1962. igrao u “Peščanom gradu”, i taj nadimak pratio ga je godinama), kao Mikajlo (“Prekobrojna”), Zis (“Valter brani Sarajevo”), Novak (“Bitka na Neretvi”), Kelner Valentino “Trovač” (“Život je lep”), Goluža (“Smrt gospodina Goluže”), Vojislav Voja Trajković (“Ljubavni život Budimira Trajkovića”), Milicioner Cane (“Specijalno vaspitanje”), Žare (“Partizanska eskadrila”), Siniša Pantić (“Rad na određeno vreme”), Dragan (“Anđeo čuvar”), Poštar Đoka (“Iskušavanje đavola”), Toša Palidrvce (“Na putu za Katangu”), Žika Ajkula (“Mala”), Limijer (“Tri karte za Holivud”), Ivan Sekulović (“Nije lako s muškarcima”), Vidosav (“Ubostvo s predumišljajem”)...

Foto: Arhiva "Novosti"

Tu su i Ljubišine uloge u kultnim serijalima koje su ga učinile jednim od najpopularnijih i najvoljenijih glumaca “od Triglava do Đevđelije” – Crni Roko (“Kuda idu divlje svinje”), Cakan Janković (“Ceo život za godinu dana”), Vidoje (“Građani sela Luga”)…, a srca ogromnog gledališta nekadašnje velike Jugoslavije osvojio je kao Boško Simić u seriji “Policajac sa Petlovog brda” (1992), i Borivoje Šurdilović Šurda u “Vrućem vetru” 1980). U vreme kada su ove serije premijerno emitovane ulice naših gradova bile su prazne.

Foto: Arhiva "Novossti"

Ali, ogromna popularnost Ljubišu nije pratila samo kod nas, pre 40 godina za Šurdom je bila “luda” i publika u Evropi - u Budimpešti ga je dočekalo čak 100.000 ljudi, u Rimu je 1983. postao “Glumac godine”, u Rumuniji i Poljskoj takođe je proglašen najboljim glumcem, a “Vruć vetar”, po scenariju Siniše Pavića, u režiji Aleksandra Đorđevića, jednom od najboljih serija emitovanih na njihovim televizijama. Slično je bilo i u Grčkoj, gde je pesma “A sad Adio” koju Ljubiša peva (muzički lajt motiv serije), postala apsolutni hit.

Foto: SArhiva "Novosti"

Ljubiša je sarađivao sa svim jugoslovenskim rediteljima, a onda je krajem devedesetih i sam preuzeo režisersku palicu,a filmovi i serije koje je potpisao kao reditelj I producent takođe su doživeli veliki uspeh (“Nebeska udica”, ”Nataša”, “Jesen stiže, dunjo moja”, “Miris kiše na Balkanu”…).

Foto: Anđela Stevanović

Legendarni Šurda se u javnosti poslednji put pojavio 30. marta 2017, na otvaranju Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, kada je premijerno prikazan njegov autobiografski dokumentarac Panta rei. Bio je tek malo oporavljen posle bolesti i teške hirurške intervencije, i želeo je da se još jednom da pokloni publici. Kako je tada izjavio u ekskluzivnom intervjuuu za “Novosti”, on je želeo da kroz ličnu životnu priču u kojoj je opisao svoje odrastanje u siromašnoj porodici, oca rudara, dolazak iz provincije na studije u Beograd, prve uloge u pozorištu i na filmu, smrt jedinog sina…, ostavi i dokument o zlatnom dobu jugoslovenskog filma.

Foto: Tanjug

- Ponosim se što sam deo filma posvetio autorima i poštovaocima filma bivše Jugoslavije s kojima sam sarađivao. Od Puriše Đorđevića, Saše Petrovića, Hajrudina Krvavca, Branka Bauera, Krsta Papića, Gorana Paskaljevića, Gorana Markovića, Boštjana Hladnika, Ivana Hetriha, Veljka Bulajića, do mojih kolega Milene Dravić, Bate Živojinovića, Pavla Vuisića, Borisa Dvornika, Miodraga Petrovića Čkalje, Mije Aleksića... Bio je veliki izazov jednu tako dugu karijeru smestiti u osamdesetak filmskih minuta, a u ovom dokumentarcu je samo delić impresija iz mog života i mojih dela. Nije lako, pre svega emotivno, praviti film u kojem se otvoreno i iskreno govori o vlastitom životu i o gubitku deteta - rekao je za “Novosti”, ističući da su tuga i bol zbog njegovog odlaska ogromni, i da svog sina ne može da preboli.

Preporučujemo

Kultura

0 0

KIČIĆ: Upoznao sam Miju Aleksića kao dete, letovali smo zajedno u Tribunju, često sedeli i pecali

06. 09. 2020. u 07:35

Kultura

4 7

MAG SRPSKIH HRAMOVA: Sećanje na arhitektu Predraga Peđu Ristića (1931- 2019), koji nas je napustio pre tačno godinu dana

05. 08. 2020. u 13:19

Kultura

0 0

IGRAM JOVANA CVIJIĆA I POSLE TRIDESET GODINA: Irfan Mensur o projektima koji ga očekuju

06. 08. 2020. u 11:36

Kultura

2 11

IMALA JE ŽIVOT KAO ROMAN: Svi detalji o Isidori Bjelici koje niste znali

07. 08. 2020. u 09:13

Poznati

3 2

"NOVOSTI" SAZNAJU: VUK KOSTIĆ NA NOVOM ZADATKU - Igra Legiju u "Porodici"?

07. 08. 2020. u 08:26

Poznati

1 1

TIHOMIR STANIĆ: Tumačio sam Andrića nekoliko puta i stalno sam se pitao šta je ta crna pruga u grudima o kojoj piše kada opisuje Mehmed-pašu

10. 08. 2020. u 12:30

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije