ODUZELI SU MU ORDEN NARODNOG HEROJA: Znate li ko je čovek, jedini uz Milovana Đilasa, koji je lišen ovog zvanja i odlikovanja?

SAVO (Vidakov) Stanojević, ime za koje osim u njegovoj rodnoj Mokroj Njivi kod Nikšića i u gradu pod Trebjesom danas malo ko zna. O Milovanu Đilasu zna se mnogo, mnogo više, iako su njih dvojica jedini narodni heroji u istoriji socijalističke Jugoslavije kojima su ovo zvanje i orden oduzeti. Štaviše, posle golootočke i svake druge golgote koju je prošao, Broz je čak tražio da se Savu orden vrati, ali je to ovaj junak borbe protiv fašizma dostojanstveno - odbio!

V.K.

Savo je bio prvi crnogorski narodni heroj Drugog svetskog rata. Kada je počelo uručivanje ovog ordena (prethodno je od 1941. postojalo samo zvanje), prvo je dodeljen vrhovnom komandantu Josipu Brozu Titu 19. novembra 1944, a samo nekoliko nedelja kasnije, 6. decembra, i sedmorici istaknutih partizanskih oficira. Među njima je bio i Savo Stanojević, čovek koji je celog sebe ugradio u komunističku ideologiju i partizanski pokret.

Foto: V. Kadić/ Privatna arhiva

- Bio je zamenik ratnog komandanta Pete proleterske brigade Sava Kovačevića, diplomac prestižne ruske Vojne akademije Mihaila Vasiljeviča Frunze, nosilac Partizanske spomenice 1941, kao i Ordena zasluga za narod prvog reda, Partizanske zvezde drugog reda, Bugarske medalje, dva najveća albanska ratna ordena i, naravno, visokih ruskih odlikovanja - priča za "Novosti" Savov sinovac Božidar Stanojević, koji i danas živi u Mokroj Njivi u porodičnoj kući koju je 1897. sagradio Savov otac Vidak. - Stradao je zbog ljubavi prema Rusiji i stava da je sukob Kominforma i rukovdostva KPJ 1948. bio režiran. Dok je robijao na Golom otoku, orden mu je oduzet odlukom suda 1952, a prethodno su tako odlučili njegovi prvi saborci iz državnog vrha tadašnje Jugoslavije, oni sa kojima je prolazio stradanja mnogih kazamata pre Drugog svetskog rata kao i ratišta i najveće bitke u njemu.

Orden narodnog heroja uručio mu je pred strojem Pete proleterske crnogorske brigade lično Peko Dapčević. Tada ništa nije nagoveštavalo da će samo nekoliko godina kasnije prolaziti još jednu, težu golgotu od ratnih, i to od saboraca sa kojima je krvario na Igmanu, Sutjesci, Neretvi i drugim bojištima.

- Pričalo se da je Savo tada pokušao da odbije to priznanje jer je smatrao da od njega ima zaslužnijih boraca koji treba da ga dobiju, ali su ga sabroci nadglasali i nije imao kud - priča nam Božidar. - Kasnije, nakon oslobođenja morao je da vodi novi rat, a kroz šta je sve zbog toga prolazio to samo on zna. Ipak, nisu uspeli da ga slome. Savo je bio čvrstog kova, kao stena, izdržao je sve što se izdržati ne može u logorima Stare Gradiške, Golog otoka, Bileće i Svetog Grgura. Ništa ga nije moglo pomeriti "sa mesta". Ostao je zaklet svojim idealima. Sudbina je htela da dočeka raspad velike države Jugoslavije, što mu je teško palo. Shvatio je tada da su toj velikoj otadžbini presudili oni koji su i njemu sudili na pravdi Boga.

Nekoliko godina kasnije, 1994, ovaj časni čovek i patriota, iz glasovite porodice Stanojević, poreklom sa Velestova (Katunska nahija), zauvek je sklopio svoje umorne oči u Beogradu. Njegova urna preneta je u Nikšić na groblje u Kočanima. Oni koji su Sava progonili, uglavnom su našli svoje konačište u Aleji zaslužnih građana, dok je on svoj put nastavio tamo gde je i počeo: među čvrstim stenama svoga rodnog kraja.

Foto: V. Kadić/ Privatna arhiva

- Nikada od njega nismo mogli čuti bilo kakvu lošu reč o događajima iz burne prošlosti - nastavlja Božidar. - Kao i mnogi zatočenici logora tu svoju muku nosio je u sebi. Ćutao je i u tome je nalazio mir, valjda mu je tako bilo lakše. Uglavnom je živeo u Beogradu. Imao je verenicu Ruskinju, koja mu je slala pisma dok je robijao na Golom otoku. Ne znamo šta se sa njom desilo, osim da se nije udavala, a ni on se nije ženio. Posle sedam godina provedenih na Golom otoku Savo je nastavio život u Beogradu. Nažalost, bio je obespravljen kao i mnogi drugi njegovi istomišljenici koji su se ogrešili o propise komunističke vlasti. Znao je sjajno ruski jezik pa je kasnije zarađivao hleb prevodeći knjige sa ruskog na srpski jezik ili obratno. Uspeo je vremenom da dođe i do malog stana u kom je živeo i opet ćutao.

Godine posle robije na Golom otoku nisu bile ništa gore od onih koje je provodio u kazamtima.

Foto: V. Kadić/ Privatna arhiva

- Obespravljen, bez mogućnost da dođe do posla, snalazio se kako je znao i umeo - otkriva nam Božidar. - Pošto je znao ruski jezik koru hleba je zarađivao prevodeći sa ruskog jezika i testove iz medicine, savete za domaćice i štošta drugo. To je, potom prosleđivao beogradskim listovima i časopisima, najviše "Večernjim novostima", "Politici" i "Dugi". I od toga je živeo jedan od prvih narodnih heroja Narodnooslobodilačke borbe Jugoslavije. Iako je bio izuzetno cenjen i poštovan nije ispoštovana njegova poslednja oporuka da bude sahranjen u krugu najuže familije. Ceo Nikšić i Crna Gora slili su se te 1994. ka Mokroj Njivi da mu odaju počast.

Među njima nije bilo mesta za one sa kojima je u bojevima oslobađao zemlju i sa kojima se zauvek oprostio 1948... 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije