SAVA SRPSKI ROD UVEO U SVETSKU ISTORIJU: Prof. dr Vlada Stanković o nedovoljnom poznavanju dostignuća srpskog svetitelja i prosvetitelja

OVOG meseca trebalo bi da obeležimo veliki jubilej, 790 godina od upokojenja Svetog Save 14. januara 1236. (27. januara po novom kalendaru) kada je umro u Velikom Trnovu vraćajući se sa epskog drugog putovanja na Istok gde je na Sinajskoj gori priveo Hristu Srbe kao "novi savršeni narod". Verovatnije je, ipak, da nećemo na pravi način obeležiti ovaj značajan datum i da će to biti još jedna u nizu godišnjica koje, po pravilu, kao da ne umemo da prepoznamo, iako ne postoji ličnost koja je ostavila dublji, trajniji i sveobuhvatniji trag od Svetog Save - ni u duhovnom, ni u političkom, ni u kulturnom smislu, sa žaljenjem konstatuje prof. dr Vlada Stanković, šef Katedre za istoriju Vizantije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Foto: B.Subašić

Verovatnije je, ipak, da nećemo na pravi način obeležiti ovaj značajan datum i da će to biti još jedna u nizu godišnjica koje, po pravilu, kao da ne umemo da prepoznamo, iako ne postoji ličnost koja je ostavila dublji, trajniji i sveobuhvatniji trag od Svetog Save - ni u duhovnom, ni u političkom, ni u kulturnom smislu, sa žaljenjem konstatuje prof. dr Vlada Stanković, šef Katedre za istoriju Vizantije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

- Sjajni srpski srednji vek se gasi ne zato što Turci dolaze, nego zato što nema više ko da ispriča pravu priču o Svetom Savi. Njegova uloga je mnogo veća od onoga što obično učimo iz udžbenika. On nije samo "miritelj braće" i "osnivač crkve" već ličnost svetske istorije, koja je u svoje vreme pripadala samom vrhu hrišćanske civilizacije. Bez razumevanja istinskog svetosavlja naša istorija je postala reakcija na događaje, a ne vizija kakva je bila. Sveti Sava je srpski rod uveo u svetsku istoriju na više nivoa. Pre svega u hrišćanskom, eshatološkom smislu on nas je uveo u istoriju spasenja, ali ništa manje ni u političkom smislu. Kada smo prestali to da shvatamo, skrenuli smo sa auto-puta istorije i upali u "istorijsku rupu" u kojoj uglavnom trčimo u krug i povremeno provirimo, umesto da iz nje izađemo. Zato danas ne umemo da prepoznamo i obeležavamo jubileje, ne umemo da povežemo početak i kraj, već živimo u fragmentima. Ne zbog toga što nemamo prošlost, već zbog toga što smo izgubili mudrost da je nosimo - kaže dr Stanković.

Foto: B.Subašić

On ukazuje da je pravi Savin značaj vrlo precizno zabeležen u vizuelnoj teologiji Nemanjićke umetnosti, za onoga ko ume da je čita.

- Srednjovekovni čovek nije imao novine ni elektronske medije, freska je bila njegov glavni medij. Zbog toga, na primer, u Gračanici na fresci Sveti Sava stoji uz Svetog cara Konstantina i caricu Jelenu. To nije slučajna kompozicija, već jasna poruka koja glasi: ravnoapostolni Konstantin i Jelena su utemeljivači hrišćansko-rimskog carstva, a Sava ima istu ulogu za srpski rod, on je "apostol Srba". Tada je svakom bilo jasno šta ta kompozicija znači i to ne samo na lokalnom nivou, jer je Gračanica zadužbina Svetog kralja Milutina koji je ženidbom sa Simonidom ušao "u jedinstvo" sa Hristovim namesnikom na zemlji. Nismo mi tada bili u povremenoj vezi sa tim Hristovim carstvom već deo njega, srednjovekovni ljudi su razmišljali mnogo dublje i slojevitije nego mi. Sveti Sava tada nije bio "lokalni svetac" već figura svetske sveštene istorije. Čovek i svetitelj koji je srpski rod izveo sa sporednog puta i uveo ga direktno na glavni auto-put istorije - ne peške, nego, metaforično rečeno, u bolidu tog vremena - slikovito opisuje dr Stanković.

Foto: B.Subašić

Profesor podseća da se ove godine u aprilu navršava 680 godina od krunisanja Stefana Dušana za cara Srba i Romeja, odnosno Rimljana, koje su srednjovekovni Srbi nazivali Grcima. On je kao član porodice koja je bila "u jedinstvu" sa romejskim vasilevsom dobio od njega blagoslov i za to i za osnivanje srpske patrijaršije. Jer, car hrišćanskog Rima je kao Božji namesnik davao saglasnost za obe ove stvari, a to je automatski značilo i saglasnost njegove patrijaršije. Tako je bilo moguće da posle promene na tronu, sledeći car proglasi prethodne odluke ništavnim, što je morala da sledi i Carigradska patrijaršija. Paradoksalno je da se u srpskoj javnosti, pa i u istoriografiji, kao konačna istorijska istina uzimaju revidirani romejski političko-crkveni stavovi iz 14. veka bez razumevanja tadašnjih geopolitičkih procesa koji se suštinski ne razlikuju od današnjih.

- Jedna od najvećih tragedija srpske istoriografije jeste odnos prema caru Stefanu Dušanu koga ne bi bilo da nije bilo Svetog Save. U srpskim izvorima, već jednu generaciju nakon njegove smrti, on postaje problem, negativna figura, čovek od koga se treba ograditi, iako je u vizantijskim izvorima on priznat. Jovan Peti Paleolog naziva Dušana "vasilevsom Srbije" po istoj formuli kao i Milutina, a na Svetoj Gori je slavljen kao veliki dobrotvor. Samo u srpskoj tradiciji on postaje "onaj koji je prekinuo" i upravo tu se prekida svetorodna loza: Ne zato što je on bio nedostojan, nego zato što su njegovi naslednici odlučili da ga se odreknu - kaže dr Stanković.

Foto Printskrin, Vikipedija/Intermedichbo

On naglašava da od Dušanove smrti 1355. do Maričke bitke 1371, traje kraj "velikog srpskog srednjeg veka" koji se raspada u slojevima.

- Već u 15. veku despoti stvaraju priču o nemanjićkoj državi zasnovanoj na svetosavlju kao o "nečemu što je bilo", a ne o nečemu što se nastavlja. Pozivanje na Nemanjiće postaje formalno, retoričko, bez stvarnog razumevanja, gubi se nit. Formalno država postoji, ali duhovni narativ je izgubljen. Tu se postavlja ključno pitanje: da li je srpsko carstvo počelo da propada zato što su ljudi, od "dobrog života", zaboravili zakon iz koga su potekli - pita se dr Stanković.

On upozorava da popularna romantičarska tumačenja srednjovekovlja onemogućavaju razumevanje ne samo prošlosti već i geopolitike sadašnjeg sveta, koja je duboko ukorenjena u njoj.

- Srednji vek je koren identiteta svih evropskih naroda, a ne samo balkanskih. Francuska, Nemačka, Engleska svoje savremene države gradile su na sećanju i interpretaciji srednjovekovnog nasleđa. Srednji vek nije lak za razumevanje i kontinuitet sa njim nije pravolinijski, ali ta nit postoji i ne može se izbrisati. Ne treba upadati u zamke romantizma koji je imao smisla i opravdanja u 19. veku, ali ne i danas. Da, Srbi jesu postojali i pre Nemanje i Save, imali su i krunisane vladare. Konstantin Bodin je kao "kralj Duklje i Srbije" imao potvrđene rodbinske veze sa vladarom Hrišćanskog Rima, koji je bio Hristov zastupnik na zemlji i vladao je iz Konstantinopolja. Ali tek je Sveti Sava napravio ključni iskorak i ceo srpski rod uključio u zajednicu Hristovog naroda. Ne u izolaciji, ne u samodovoljnosti, nego kao deo jedne nadnacionalne, hrišćanske celine. Ideja roda u srednjem veku postoji i kod Srba je bila snažno prisutna, ali Sava nije učinio od Srba "izabrani narod" zato što su "posebni", vać zato što su sa njim ušli u Hristovu istoriju. A ta ideja je dublja i važnija od svake moderne ideje nacije - naglašava prof. Stanković.

Foto: B.Subašić

Kada se govori o Svetom Savi, on se najčešće opisuje kao duhovnik, zakonodavac, ktitor, mirotvorac, ali ti epiteti sami po sebi nisu dovoljni da objasne njegovu izuzetnu ličnost.

- Ključna stvar za razumevanje Save je shvatanje da je on bio geopolitički akter evropskog i mediteranskog sveta 13. veka koji je praktično delovao na ogromnom prostoru Balkana, Male Azije, Svete zemlje, Aleksandrije, Sinaja. On je idejno i stvarno "naselio" Srbe u Svetu zemlju, ali i napravio jedinstven svepravoslavni podvig koga ljudi danas nisu svesni, prenoseći mošti svoga oca Svetog Simeona iz Hilandara u Studenicu. To se odigralo 1207. kada je Carigrad pao pod latinsku upravu i kada su mnogi pravoslavni vladari politički pragmatično razmišljali da se priklone papstvu. I upravo tada, kada je i Sveta Gora bila pod pritiskom latinskih krstaša, Sava kreće sa nje i nosi Simeove mošti koje mirotoče i čudotvore. To ne čini krišom, već u procesiji koja ide, polako kroz naseljena mesta od Atosa do Srbije. Zamislite kako je to bilo odvažno u tom vremenu, koliko je naroda dolazilo da vidi i pokloni se čudotvoronim moštima srpskog pravoslavnog svetitelja koje su ga učvršćivale u veri, a ona u srednjem veku nije bila ceremonija već način mišljenja i života. Tako je Sava prenosom moštiju svoga oca u vreme vrhunca latinske vlasti vratio pravoslavlje u politiku Balkana. Taj čin je bio prekid ideje o neminovnoj dominaciji papskog Zapada i neprevaziđen pravoslavni podvig - naglašava naš sagovornik.

Foto: B.Subašić

Savino svepravoslavno delovanje nije se zaustavilo na Balkanskom poluostrvu, otkrio je prof. dr David Jakobi (koga anglosaksonci nazivaju Dejvid Džejkobi) sa Jeruslimskog univerziteta. Istražujući srednjovekovni arhiv Akre, najvažnije krstaške luke on je utvrdio da je srpski arhiepiskop stigao u Svetu zemlju u proleće 1229. neposredno pošto je prosvećeni Fridrih Drugi Hoenštaufen, car Svetog Rimskog carstva nemačkog naroda u februaru iste godine sklopio primirje sa egipatskim sultanom El Kamilom. Time je bez rata Jerusalim dobio za hrišćane, uz garancije da neće biti uznemiravanja muslimana i njihovih svetinja. Papa koji je želeo krstaški rat i pljačku, ekskomunicirao je Fridriha i zabranio svom sveštenstvu da ga kruniše za vladara Jeruslimskog kraljevstva, ali odlučni nemački vladar je sam uzeo krunu i sa svojim tevtonskim vitezovima slomio ogronu moć papskih templara. Taj haos je omogućio Savi da izvede nešto neizvodivo od 1099. kada su krstaši osvojili Svetu zemlju i proterali pravoslavno sveštenstvo i oteli manastire i konake, logističke baze za dolazak hodočasnika. Sava je kupio manastir svetog Đorđa i konake u Akri, zatim i prostor za srpski manstir na Sionu u Jerusalimu omogućivši tako povratak pravoslavnih poklonika u Svetu zemlju, ali ne samo to.

Foto: B.Subašić

- Sveti Sava je bio geopolitički akter evropskog i mediteranskog sveta 13. veka bez premca. On kreće ka Svetoj zemlji 1229. odmah posle cara Fririha Drugog jer očigledno raspolaže informacijama koje nisu dostupne "običnim" ljudima. On zna šta se dešava u vrhu latinskog, vizantijskog i istočnog sveta. Zna kakva je uloga pape, kakva uloga tevtonaca, a kakva templara. On kupuje manastir Svetog Georgija i prateće objekte u Jerusalimu, u trenutku potpunog političkog vakuuma: papski sveštenici su se povukli, Fridrih Drugi se samokruniše, templari i papska strana su u sukobu. U tom haosu, Sava čini nešto "nemoguće" - institucionalno i pravno osniva srpsko prisustvo u Svetoj zemlji, a Jeruslimski patrijah postaje njegov sabrat - kaže dr Stanković.

Politički posmatrano, prvi srpski arhiepiskop je geostrateg koji razume mehanizme transfera moći, kapitala i uticaja. On uspeva da razbije blokadu koju su pravoslavnima postavili moćni papski templari, a istovremno verovatno koristi i njihove usluge, jer oni koji funkcionišu kao bankarska mreža: položiš zalog u Evropi, dobiješ sredstva na Istoku.

- Sava ostavlja "mnogo zlata" u najvećim svetinjama, čime ne dobija samo pomene roditelja Nemanje (Simeona) i Ane (Anastasije), brata-kralja Stefana i sebe, već ih na taj način čini i ktitorima najvećih svetinja hrišćanstva, uključujući Crkvu Vaskrsenja, o čemu su ostali dokumenti. Sava je znao sve šta se dešavalo u Evropi i Mediteranu, ali kako je to saznavao mi to još ne znamo. Činjenica je da je bio gospodar geopolitike svog doba, ali ne lokalne balkanske, već evropske i mediteranske, u svetu u koji spadaju i Jerusalim i Aleksandrija. Nijedna druga ličnost srpske istorije nikada više nije delovala na tom nivou. Upravo zato svaka generacija mora ponovo da piše o Svetom Savi, ne zato što ništa ne znamo, već zato što o njemu još nije rečeno sve - zaključuje dr Stanković.

TUMAČENjE OSNIVANjA HILANDARA

SREDNjI vek se često pogrešno tumači pa čak i vulgarizuje na nacionalno-romantičarski način koji je imao smisla i opravdanja u 19. stoleću, ali danas je ograničavajući, upozorava prof. dr Vlada Stanković:

- Na primer, osnivanje Hilandara na Svetoj Gori se često danas pogrešno predstavlja kao neka isključivo "naša" stvar. Iako, upravo suprotno, osnivanje Srpske svete carske lavre dokazuje da su kroz nju Srbi i zvanično bili uključeni u najviši duhovni i politički poredak tadašnjeg sveta. Da razjasnimo: kada Sava i Simeon osnivaju Hilandar, oni se obraćaju vizantijskom caru Aleksiju Trećem Anđelu koji u zlatopečatnoj povelji jasno govori o "srpskom rodu (genos)" i potvrđuje ga a taj dokument nije filozofski traktat - to je najsvečaniji dokument vasilevsa koji je Hristov namesnik na zemlji. To znači da je srpski rod zvanično uključen u poredak Hrišćanskog Rimskog carstva, koje nije nacionalno, nego nadnacionalno. Romejstvo nije etnička kategorija, to je politička i duhovna pripadnost, a srpski rod dobijanjem svog mesta na Svetoj Gori dobija i mesto u Hristovoj istoriji spasenja.

Preporučujemo

Reportaže

0 0

GUSLE ODJEKUJU RAVNICOM: MLADOM Novosađaninu Vasiliju Goluboviću (14) drevni instrument je duboko u genima (FOTO)

11. 01. 2026. u 21:27

Najplemenitiji podvig

0 0

JULIJU OTEO OD LEDENE ĐETINjE: Marko Didanović na Božić 2025. spasao šestogodišnju devojčicu

11. 01. 2026. u 20:41

Najplemenitiji podvig

0 3

SKROMNI HEROJI IZ KIKINDE: Nikola Linjački i Dušan Santrač golim rukama iz zapaljene kuće izvukli dvoje teško povređenih sugrađana (FOTO)

09. 01. 2026. u 14:00

Reportaže

0 1

TOKOVI KULTURE U MEANDRIMA BEGEJA: Miran grad u ravnici, uvek spreman za dinamična dešavanja

09. 01. 2026. u 07:20

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije