FELJTON - ISTORIJA ČETNIČKIH PROMAŠENIH PRILIKA: Krug oko generala Mihailovića na Ravnoj Gori 1941. loše iskoristio veliku podršku naroda

U OKTOBRU 1941. je stvoren jedan četnički centar u Splitu, 15. oktobra stvorena komanda četničkih odreda za Crnu Goru, pod Pavlom Lašićem i Pavlom Đurišićem, a krajem 1941. stvoreni su delovi te vojske u Sloveniji.

Foto: Arhiv "Novosti"

Tek od 1943. stvaraju se i četničke jedinice u Dalmaciji, na ostrvima, u Splitu i Kvarneru. Stvaranjem Političkog odbora u Beogradu u avgustu 1941. i Centralnog nacionalnog komiteta na Ravnoj gori nešto kasnije, četnici su postali moćan politički pokret. Osnovno usmerenje prema ljudima i ustanovama srednje klase po gradovima bio je početni uspeh, a posle je upravo to postalo uteg oko vrata.

Istorija srpskog četničkog pokreta u jugoslovenskoj revoluciji 1941-1945. jeste istorija promašenih prilika, Nikada jedno oficirsko vođstvo nije imalo veću podršku naroda i nikada je nije tako loše iskoristilo, kao što je uradio krug oko generala Mihailovića 1941. To dolazi iz činjenice da osnova na kojoj taj pokret izrasta nije bila jedinstvena, hijerarhijski ustrojena organizacija kao jugoslovenski komunisti. To je bio jedan komonvelt različitih, većih i manjih grupa, pod vođstvom isto toliko čelnika. Od početka se izdvojio pokret Koste Pećanca, organizovan na njegovom tradicionalnom području istočne i južne Srbije. Odbio je saradnju sa generalom Mihailovićem pod opravdanjem da su Mihailovićevi četnici saveznici komunista. Kolaboraciju sa okupacionim snagama je proglasio 27. avgusta. Kasnije je on to platio glavom, osudom na smrt od strane izbegličke vlade u Londonu. Prilikom likvidacije (1944) u Sokobanji, odbio je kao poniženje za jediog četnika da bude streljan iz vatrenog oružja, ogolio vrat, kleknuo i prepustio da ga nožem prekolju.

DO PROGLASA  četničkih odreda jugoslovenskom vojskom u otadžbini, oni su se u ratu ponašali onako kako se od četnika pre 1918. prema propisima očekivalo - da budu dodatak glavnoj vojsci, koja će negde drugde dobiti rat. U tom pogledu se strategija samo po imenu promenila i posle unapređenja u redovnu vojsku u otadžbini, U jednom eseju o generalu Mihailoviću, koji objavljuje posle rata, Slobodan Jovanović veli da su za poslove pokreta otpora pod nacističkom okupacijom u britanskoj vladi bili zaduženi Ministarstvo za blokadu („ekonomski rat“) i ministar Hju Dalton. On je dao instrukciju da bi gerilske grupe „morale ostati u ilegalnosti i izbegavati svaki pokušaj da preduzimaju dizanje ustanka u širokim razmerama ili da povedu ambiciozne vojne operacije“.

I sam kralj Petar je u radio-poruci povodom obeležavanja godišnjice državnog udara 27. marta 1942. savetovao „da treba obustaviti oružanu borbu i da se težište rada polaže na organizaciju i što bolje oružanje“. Na kraju rata će se pokazati da je ova strategija bila samo davanje anestezije i uspavljivanje jednog moćnog nacionalnog pokreta pred bolnu hiruršku operaciju. Neki istoričari preteruju što u ovom četničkom okupljanju vide početak, pa čak i uzrok ustanka 1941. Nastali su iz želje da se izbegne zarobljeništvo i nade da će nemački stroj početi da kleca.

VREMENOM je ove vodeće funkcije o evropskom pokretu otpora preuzimao Forin ofis i Antoni Idn, koji ništa u ovoj početnoj strategiji nije menjao. Jovanović veli da se izbeglička vlada „saglasila s Engleskom komandom i s Mihailovićem da narod treba organizovati za borbu, ali da pravu i odsudnu borbu ne treba počinjati dokle ne dođe vreme za iskrcavanje saveznika na Balkanu. Dotle, trebalo se ograničiti na onu akciju koja bi god Engleskoj komandi bila potrebna“. Na taj način je cela sudbina četničkog pokreta, ili „Mihailovićevo pitanje“, kako su to u engleskim krugovima govorili, bila „igra karata između nas i Rusa“.

General De Gol je u Londonu pokušavao da uspostavi korespondenciju sa Dražom Mihailovićem. Njegove poruke ipak nisu našle puta do srpskog odredišta i ostale su svedočanstvo dobrih namera koje se nisu ostvarile. Želeo je da stvori osnovu jednoj Legiji stranaca, sa 5.000 srpskih boraca. Da je ideja ostvarena, time bi se stvorila jedna snaga na evropskom nivou, koja bi odredila drukčiju sudbinu četničkog pokreta. Neke nebitne posledice su ostale u vidu posleratnog odbijanja predsednika francuske republike De Gola da prihvati ponude maršala Tita da zvanično poseti Francusku.

Foto: Arhiv "Novosti"

OVAKVA strateška osnova četničkog pokreta nije bila samo razlog njegove pacifikacije, nego i istorijske katastrofe kada se britansko obećanje na proleće 1943. promenilo i počelo da ostvaruje. Neki četnički odredi zbog toga pokazuju više samostalnosti, ili za saradnju sa komunistima, ili za kolaboraciju sa kvinslinškom vladom u Beogradu. Zbog pasivnosti, poručnik Ratko Martinović i pop Vlado Zečević formiraju samostalni odred i kasnije prelaze partizanima. U tom pogledu je svaki srpski seljak, u povoljnim prilikama, postajao neumoljivi disident. S druge strane su i odredi koji su ostajali verni vođstvu generala Mihailovića sarađivali sa partizanskim snagama.

Neki su, kao pukovnik Milan Kalabić i njegov sin Nikola, zapovednik četničke Gorske garde, kasnije održavali povremene veze sa Dragim Jovanovićem, šefom Specijalne policije u Beogradu, koja je organizovala koncentracioni logor na Banjici. Ipak se mora zaključiti da su četnici i partizani, ako ne na visini neprijateljski raspoloživih vođstava, u osnovnoj boračkoj masi svakog sela bili najbolji saveznici. Bili su uzajamni fond za rast i padanje oba pokreta - kad bi jedan počeo da tone, ta masa je prelazila na drugu stranu i privremeno je podizala u visinu. U oba pokreta, osnovna boračka masa je, do opšte mobilizacije oktobra 1944, bila predominantno srpska.

GLAVNA kolaboracija srpskih nacionalista bila je sa italijanskim okupacionim snagama. Musolinijevi generali, posebno komandant Druge armije Ambrozio,  su bili jako nezadovoljni pogubnim postupcima ustaškog pokreta u Zagrebu. Osuđivali su ga da religioznom netolerancijom, koja se pretvorilau istrebljenje srpskog naroda, izazivaju veliku revoluciju, koja će i njih na kraju srušiti. Zbog nesporazuma oko uspostavljanja granice, povoljnije za položaj srpskog naroda, italijanska vojska se morala povući u svoje granice koje su Rimskim sporazumima (18. maja 1941) sa hrvatskim poglavnikom bile uspostavljene. Italijanski okupacioni pojas je bio podeljen u tri zone. 

Prva je bila anektirana italijanska teritorija, druga demilitarizovana u unutrašnjosti jadranske obale i treća do demarkacione crte. Njihove trupe su se najpre povukle, pa kada se Musolinijevo predviđanje o neizbežnoj hrvatskoj katastrofi potpuno obistinilo, italijanske trupe su 7. septembra 1941. reokupirale zonu dva i zonu tri, preuzele upravu i vojnih i civilnih poslova. Iako je zadržan hrvatski državni suverenitet, svu vlast su preuzeli italijanski vojni funkcioneri i uvedena italijanska policija.

SUTRA: U BEOGRADU JE BILO 9.000 NEMAČKIH DOUŠNIKA

Preporučujemo

Feljton

1 2

FELjTON - NAROD PODIŽE USTANAK ZBOG USTAŠKOG TERORA: Hrvatska je postala "ogromna krstionica i džinovska klanica"

07. 07. 2022. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - SLOGA JE IZNEDRILA SRPSKU: U jezgru Republike Srpske sloga je vladala do "Dejtona"

01. 07. 2022. u 18:00

Feljton

1 2

FELjTON - OPORI MIRIS TAMJANA IZ AMERIKE: SPC našim ljudima u SAD i Kanadi obezbeđivala duhovni mir i čuvala identitet

21. 06. 2022. u 18:00

Feljton

1 0

FELjTON - STVARALAŠTVO OBAVIJENO TUGOM: Izbegli Srbi nisu imali pravo da se školuju i uključuju u kulturni život

09. 06. 2022. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije