ODBRANA DOKTORSKE TEZE O SKERLIĆU U UNIFORMI: Profesor Živomir Mladenović je prvi u istoriji srpske književnosti doktorirao na Skerliću

VIDEVŠI u fascinantnoj biografiji profesora dr. Živomira Mladenovića mnogo elemenata i činjenica, i te kako korisnih i potrebnih savremenom naraštaju (s početka XXI veka), nakon prve posete i upoznavanja sa Profesorom, što se odigralo leta 2006. godine, predložila sam mu, godinu dana kasnije, u junu mesecu 2007. godine, da sačinimo jedan razgovor.

PATRIOTA Živomir na odsluženju đačkog vojnog roka u Sarajevu, 1934/35. godine, Foto arhiv porodice Mladenović- Jurković

Biografija profesora Mladenovića jedinstvena je poruka čoveka koji je proživeo čitavo jedno stoleće i pripadao samoj našoj intelektualnoj eliti. Ona istovremeno svedoči o njegovom relativnom „neprisustvu” i „nevidljivosti” u kulturnoj i naučnoj javnosti njegovog/našeg vremena (u obrnutoj koliko objektivne činjenice radne biografije to pokazuju). Rekao mi je da će razmisliti. U jesen 2007. godine stiglo mi je opširno pismo - na punih 16 stranica teksta kucanog ćiriličnom pisaćom mašinom - da taj predlog odbija, ali dajući u tom pismu već sve elemente svojih budućih memoara - koje donosim u celini (Uvodno pismo), kao jedan, uslovno, minimemoar, koji se fokusira na radni deo biografije profesora Mladenovića i njegovu „osujećenu” karijeru. 

No, malo posle toga, uoči nove 2008. godine, na kućnu adresu stiže mi pozamašan rukopis profesora Živomira Mladenovića u formi memoara, koji je on, idući po mojim (već davno poslatim) pitanjima, ispunio opširnim odgovorima. Poslao mi ih je preporučeno, sa propratnom beleškom da sa njima mogu da učinim šta god hoću i da je taj primerak koji mi šalje jedini koji postoji. Brojne obaveze su me te, a i narednih godina, omele da ove memoare prekucam, a imala sam ogromnu odgovornost da ih sačuvam, da bih potom i konačno poradila na njihovom objavljivanju. 

Dugo nakon smrti profesora Mladenovića (preminuo je u martu 2011, u 101. godini) odužile su se i te obaveze, sve do 2023. godine, kada sam ove memoare konačno prekucala, sa odlukom da od njih načinim knjigu. Čitalac će videti da se i u ovom Uvodnom pismu, kao i u tekstu samih memoara, neke stvari ponavljaju - njihovo središte predstavlja stalno isticana tvrdnja Mladenovića o oduzetom autorstvu od strane Velibora Gligorića u slučaju rukopisa Srpski realisti.

Upravo zato sam delove ovog štiva zamislila kao opširnu raspravu u kojoj, koristeći mnogo širu literaturu od tvrdnji Živomira Mladenovića, pokušavam da dam odgovor na jedan od najneobičnijih, i po posledicama najkrupnijih slučajeva u srpskoj književnoj nauci druge polovine XX veka. Upravo zato, ovi memoari prevazilaze život (po svemu izuzetan i značajan) jednog čoveka. Oni predstavljaju simptomatičnu sliku jedne epohe i razotkrivaju mehanizme funkcionisanja jednog izuzetno ideologizovanog perioda posle Drugog svetskog rata. I šire od toga, ovo je jedan od primera (koji nije usamljen) kako pojedinac unutar sistema moćnika kojem ideološki ne pripada, ostaje bez načina, ne samo da dokaže svoju istinu, već i da, uprkos respektivnom opusu, ostvari podrazumevajući učinak i trag u tom društvu. 

Sistematski ometan, suočen sa zatvorenim vratima svih institucija, drugim rečima, sa „oduzetom karijerom” - samo je dug život profesora Mladenovića uspeo donekle da ispravi tu nepravdu. Naživevši sve vinovnike svog udesa, profesor Mladenović, simbolično pobeđujući ne samo kroz ovo memoarsko zaveštanje koje je nastalo daleko posle svih događaja, nego i sada, učitavajući se u istoriju srpske književne nauke, i kroz svoja kapitalna dela koja je počeo da (samo)objavljuje tek početkom XXI veka „bez birokratskih prepreka” - njegova će recepcija, nema sumnje, samo rasti.

POČNIMO od sadržaja uvodnog pisma profesora Kovačevića koje je datirano 10.oktobra 2007. godine: - Znam da od mene očekujete odgovor na Vaša sveobuhvatna pitanja, koja unekoliko predstavljaju skicu za moje memoare, ali ja Vam ih, bar zasad, ne mogu poslati.

U zamenu za njih, šaljem Vam kopiju ankete o svojoj saradnji sa Maticom srpskom, koju je na jedvite jade uspeo da od mene izvuče negdašnji sekretar Matice srpske i urednik njenoga Rada Dragan Stanić (Ivan Negrišorac, sada urednik Letopisa Ma- tice srpske).

Vi ste svojim opširnim i sveobuhvatnim prikazom  moga rada na narodnoj književnosti učinili tako veliku uslugu da Vam se za nju nikada neću moći odužiti. Zato ću Vam otkriti ono što nikome nisam otkrio, sem onoliko koliko je bilo nužno da se shvate okolnosti u kojima sam živeo i radio.

Kao student sam se, sticajem prilike, toliko istakao, iako nisam uveren da predstavljam neki izuzetan fenomen vrednosti, da su se oko mene otimali profesori Pavle Popović i Aleksandar Belić, kod koga sam studirao srpski jezik, dok je profesor Pavle Popović, koji mi je predavao književnost (pod B), u tri maha, na anonimnim svetosavskim konkursima predlagao moje radove za najvišu (Kraljevu) nagradu (na I godini za rad Borisav Stanković 1931. godine, zatim, 1933. g. Laza Kostić, život i književno delo i najzad 1934. g. za rad Rodoljublje u jugoslovenskoj književnosti).

Zato me je primorao da književnost uzmem kao glavni predmet i za doktorsku tezu mi dao Jovana Skerlića, tada možda najtežu moguću temu. Dok sam bio na postdiplomskim studijama u Parizu, profesor Belić, u nadi da me ipak zadrži za sebe, predložio mi je da temu ograničim samo na Jezik Jovana Skerlića, ali Popović nije hteo ni da čuje o tome, pa sam nastavio da radim, kako je on želeo - „celog Skerlića”. 

On je, po običaju, na povremenim sastancima, slušao o rezultatima do kojih sam došao, ne utičući niukoliko na tok moga rada, tako da sa njegovom smrću nisam ništa izgubio, štaviše, dobio sam potpunu slobodu odlučivanja, pa sam, usled naslućivanja ratnih zapleta i povremeno aktiviran kao rezervni oficir, odlučio da tezu ograničim samo na „Mladost Jovana Skerlića”. Već u uniformi rezervnog potporučni- ka, koja se po zakonu nije smela skidati, prijavio sam odbranu teze, i, pošto nije bilo drugoga, Belić je formirao komisiju i organizovao moj doktorski ispit, koji sam polagao, takođe u uniformi, 1940. godine, a aprila 1941. godine, unapređen u čin rezervnog poručnika, stupio sam u kratkotrajni rat.

SAZNAVŠI iz privremenog zarobljeničkog logora u Sarajevu da naša vojska u Crnoj Gori još nije kapitulirala, uspeo sam da pobegnem iz logora i ne budem transportovan u zarobljeništvo. Kada nisam mogao da nađem naše borbene trupe, vratio sam se u Beograd, gde sam registrovan kao ratni zarobljenik na odsustvu i vraćen na svoju redovnu dužnost profesora Sedme muške gimnazije. Kao ratni zarobljenik na odsustvu mogao sam svaki čas da budem otpremljen u zarobljenički logor u slučaju ako što skrivim. Međutim, bio sam ostavljen na miru, pošto sam savesno obavljao svoj posao u školi, ne mešajući se u politiku. Nisam verovao u komunističku propagandu, jer sam bio iskreni jugoslovenski rodoljub, ali nisam se borio ni protiv onih koji su u nju verovali.

Kako je pred oslobođenje Beograda mladi kralj iz Londona pozvao sve rodoljube da se priduže narodnooslobodilačkoj borbi, ja sam se, odmah po oslobođenju Beograda, stavio na raspolaganje Komandi Beograda i, primljen sa činom intendantskog poručnika koji sam imao za intendante grada Beograda, organizovao sam prevoz brodovima za snabdevanje grada ogrevom.

Za to vreme organizovana je politička komunistička država Jugoslavija. Stare, istaknute predstavnike političke, kulturne i ekonomske građanske klase trebalo je bez saslušanja i presude, smaknuti i oduzeti im imovinu, da bi se na tom groblju podigla bezrezervno pokorna proleterska klasa. Ja sam sa svojom porodicom bio na udaru iz tri razloga: prvo, moji drugovi sa Univerziteta dobro su me poznavali kao jednog od najistaknutijih jugoslovenskih rodoljuba (sa Mitrom Mitrović bio sam klasni kolega) i nikome nije padalo na pamet da me vrbuje za pristalicu Komunističke partije, niti bih joj ja prišao, iako nisam pripadao onima koji su se borili protiv nje, pa sam odbio predloge kolega istomišljenika, da se primim rukovođenja studentske i racionalne organizacije.

Međutim, za kolege komuniste, koji su došli na upravu nove države, bilo je rukovodstveno načelo: „ko nije s nama, taj je protiv nas”, pa je takvog, naročito ako se posebno istakao, trebalo bezuslovno smaknuti.

PROFESOR BORCIMA

KADA je Šesta lička divizija, kojoj je pripadala komada Beograda, krenula na Sremski front, profesor Živomir Mladenović je  prekomandovan za šefa štampe i ratnog dopisnika njene novoformirane IV Kosmajske brigade. Posle proboja Sremskog fronta određen je za  rukovodioca nastave u školi za mlade borce raznih brigada i organizovao sam njihovo osnovno i gimnazijsko školovanje.

 SUTRA: SUDBINA RUKOPISA O SRPSKIM REALISTIMA 

Preporučujemo

Feljton

0 3

OVLAŠĆENE SILEDžIJE IZMIŠLjAJU ŠPIJUNE: Na čelu najvećih izvoznih i uvoznih preduzeća posle rata u Jugoslaviji često su bivali udbaši

12. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

UDBA UPADA U POGREŠNE KUĆE SUMNjIVIH PISACA: Ibeovce je Udba ne samo pratila nego ih i primoravala da uhode i prijavljuju svoje sapatnike

11. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

VOJNA I CIVILNA SLUŽBA PROGANjAJU JOVANKU BROZ: Jugoslavija je imala do jedanaest puta više administracije od drugih zemalja te veličine

10. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

UZDIZANjE SA SAMOG DNA ISTORIJSKIH OKOLNOSTI: Profesor Živomir Mladenović otkrio je 1977. godine nepoznatu dramu Laze Kostića "Okupacija"

13. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije