SUDBINA RUKOPISA O SRPSKIM REALISTIMA: Širom Srbije, a posebno u Beogradu, solunski borci su proglašavni "narodnim neprijateljima"

MOJ tast, Stanislav Jurković, bio je rezervni major, pa je i njega i sve više rezervne oficire, takođe trebalo smaknuti.

UGLED Živomir Mladenović kao rezervni puručnik 1941. godine, Foto arhiv porodice Mladenović- Jurković

Pored toga, on je u naselju Železnička kolonija Košutnjak, jednom od najlepših u Beogradu, sazidao kuću, a zbog svojih kuća su gotovo svi vlasnici, mahom Solunski borci i viši rezervni oficiri, sada proglašeni „narodnim neprijateljima” i bez ikakve zvanične presude streljani. Među njima je bio i moj teča, Vladislav Didić, Solunski borac, koji je sa simpatijama pratio partizanske pobede. To se odigravalo širom Srbije, ali je u Beogradu bilo najmasovnije. Sve se to odigravalo tajno, zbog čega o tome nisam ništa znao. Jednoga hladnog zimskog jutra banula je u našu kuću grupa naoružanih mladih ljudi u iznošenim vojničkim uniformama, došli su po moga tasta i zabezeknuli se kada su ugledali poručnika Narodnooslobodilačke vojske.

Tako sam ja ostao i dalje ugledan i sposoban oficir Jugoslovenske narodne armije, a moja porodica, umesto da bude izbačena na ulicu iz konfiskovane kuće, uživala je ugled i povlastice u snabdevanju hranom tih oskudnih godina. Za dve godine, koliko sam ostao u Armiji, stekao sam toliki ugled kod viših starešina da su me, koliko znam, više puta predlagali za člana Partije, ali je pozadina, na moju sreću, to odbijala. Tako sam imao mogućnost da se temeljno upoznam sa marksizmom, ali da se na štetu svoje duhovne samostalnosti, ne podvrgavam jednostavnoj krutoj partijskoj disciplini. Međutim, zaželeo sam da nastavim svoj naučni istraživački rad koji sam zapostavio tokom okupacije, a kako sam se od nazeba na Sremskom frontu teško razboleo, zamolio sam da budem demobilisan.

Sa najboljiim karakteristikama koje sam poneo iz vojske, pokušao sam da se zaposlim u svojoj struci, ali uzalud. Kako sam znao stenografiju, prijavio sam se Narodnoj skupštini, i tu sam, kao nekad u Komandi grada Beograda, bio oberučke prihvaćen i postavljen za debatnog stenografa i urednika Stenografskih beležaka Veća Naroda. U toj sam službi ostao pune dve godine, uvažavan od strane najviših skupštinskih rukovodilaca, kolega stenografa i članova skupštinske sindikalne podružnice, kao jedan od glavnih učesnika u njenom kulturno-prosvetnom radu. Nastavio sam i svoj naučni rad. Izdavačka preduzeća Rad i Prosveta sve češće su me pozivala na saradnju. Počeo sam da pomišljam i na Katedru istorije srpske književnosti.

TADA sam učinio najpogrešniji, sudbonosan korak u svom životu: poslao sam na konkurs Ministarstva prosvete svoj rukopis o srpskim realistima. Kao što sam o tome više puta pisao, rukopis je primio moj, dve godine mlađi kolega, Vojislav Đurić, i predao ga na ocenu Veliboru Gligoriću, honorarnom profesoru Beogradskog univerziteta, koji mu je poslužio da otpočne predavanja iz realizma, o kojem do tada nije imao ništa napisano; a meni, da mu ne bih smetao, onemogućio svojim partijskim vezama svaku dalju saradnju sa izdavačkim ustanovama, pa je i izdavanje celokupnih dela Jovana Skerlića poverio muslimanu Midhatu Begiću, koji me je uzalud molio da nastavim objavljivanje Skerlićevog života i rada, da bi se imao na šta osloniti u svome radu.

Kako sam došao u Srpsku akademiju nauka i kako sam prošao u njoj sve dok nisam penzionisan i uklonjen iz nje, opširno sam pisao u Radu Matice srpske, za čiji su Letopis želeli da vodite razgovor sa mnom. Tu sam detaljno pisao i o tome kako sam se i zašto posvetio proučavanju narodne poezije i života i rada Vuka Karadžića, što je bila i moja ranija velika želja, ali to nikad ne bih učinio da mi nije onemogućeno da se bavim drugim oblastima naše književnosti. Rezultate koje sam pri tome postigao i priznanja koja sam dobio kod nas i na strani, zaključno sa Vašom poslednjom, iscrpnom, stručnom, objektivnom i pravednom ocenom moga rada u vezi sa narodnom poezijom i životom i radom Vuka Karadžića u Zadužbini, kojom ste mi vratili autorstvo dela koja su mi bila zlonamerno osporena.

Vi zamerate Akademiji što za priređivanje Srpskih narodnih pesama u četiri toma (u stvari, u pet, jer sam priredio i objavio „samo za naučnu upotrebu” i petu knjigu - Osobite pjesme i poskočice, Beograd, 1974) nisam dobio za „doprinos srpskoj nauci, gotovo obavezujuće, zvanje akademika” (što se ipak nije desilo). Međutim, tri ugledna redovna člana Akademije su me za to zvanje prdložila i pre objavljivanja Vukove zaostavštine i knjige Nepoznata drama Laze Kostića. Zašto nisam izabran i zbog čega nisam mogao doći za predavača ni na jednom našem univerzitetu, o tome sam već pisao, pa nije potrebno da ponavljam - zato što je to samovoljno i, može se reći, kriminalno, sprečavao Velibor Gligorić. Samo što je, vidim, potrebno da podrobnije objasnim zašto je on to činio i zbog čega to ja nisam u javnosti otkrio.

MENI je, kao i drugima, pao u oči smeli negator priznatih vrednosti, mladi pravnik, Gligorić. Bio mi je čak i simpatičan i zato sam ga, čim sam objavio doktorsku disertaciju o mladom Skerliću, našao kao službenika Ministarstva trgovine i industrije, i poklonio mu primerak. Verujem da je ta knjiga na njega učinila snažan, blagotvorni uticaj, iako je isto tako, borbeni mladi Skerlić, sa omalovažavanjem spomenuo njegovog oca kao pesnika. Tada je svakako zapazio i mene, kao pouzdanog istoričara književnosti.

Zato se, kada se kao istaknuti ideolog Komunističke partije, u jeku borbe protiv Informbiroa, latio položaja honorarnog profesora realizma Beogradskog univerziteta, o kojem, sudeći po uvodnom predavanju, nije znao mnogo, sem opštih fraza o ruskom kritičkom realizmu, svakako mnogo obradovao kada mu je Vojislav Đurić, tadanji načelnik Prosvetnog odeljenja i pomoćnik Ministra prosvete (Mitra Mitrović), predao dva primerka moga rukopisa Srpski realisti, sa šifrom „Smiljin Ljubešanin”, podnet na raspisani konkurs Ministarstva prosvete. Kao što ste videli iz ove godine verno objavljene knjige iz tog rukopisa, bio je to ozbiljan, kritičan i objektivan prikaz najvažnijih predstavnika srpskog realizma, bez tada uobičajenih, već oveštalih citata Lenjina i Staljina, rukopis pouzdanog poznavaoca realističke epohe, tako da se, u jeku otpora ideologiji koja je do tada preovlađivala, mogao bez kolebanja čitati pred studentima, predavati na Kolarčevom uiverzitetu i objavljivati u brošurama sa stručnjacima drugih epoha jugoslovenske književnosti. Prisustvujući njegovom (Gligorićevom - prim. S. G) predavanju o Vojislavu Iliću na Kolarčevom univerzitetu, nemalo sam se iznenadio slušajući ono što sam sam napisao i odmah sam sutradan zatražio sastanak s njim. Nije me hteo primiti ni tada, niti ikada docnije, niti je imao smelosti da me pogleda u oči, ali se dao u veliku brigu, shvativši da je, ustvari, izvršio krađu, i da mu preostaje jedini način da se zaštiti od mogućih posledica - da vlasnika onemogući i po mogućstvu, uništi.

Mene je tada intersovala sovjetska politika, ali sam sa interesovanjem pratio stvaranje darovitih ruskih pisaca i izdavačko preduzeće Rad mi je, između ostaloga, objavilo prevod romana Zakletva Fjodora Glatkova i poveravalo mi na redigovanje prevode drugih prevodilaca. Pisao sam pohvalno o Marijeti Šaginjan, Borisu Poljevoju i drugim uspešnim mlađim ruskim piscima. Pri jednom slučajnom susretu na tramvajskoj stanici, poverio mi je jedan urednik Rada, da je Gligorić u kolektivu Rada govorio o meni kao o Informbiroovcu. U to nesigurno vreme hajke na Informbiroovce, takve optužbe su vodile na Goli otok. Srećom, ja nisam poslat tamo sa drugim članovima Komunističke ćelije skupštinske podružnice, jer sam, nekoliko dana posle poverljivog saopštenja da ću biti primljen u Partiju, bio preuzet u Institut za proučavanje književnosti Srpske akademije nauka, ne sačekavši prijem u Partiju i ostavši zauvek van nje.

ONEMOGUĆENA SVAKA SARADNjA

KADA je profesoru Mladenoviću onemogućena svaka saradnja sa izdavačkim ustanovama i uspešno započeti rad na objavljivanju celokupnih dela Jovana Skerlića, koji je poveren drugome, on je nastavio da se bavim istorijom književnosti u Institutu za proučavanje književnosti. Međutim, posle dve godine uspešnog rada, Institut je ukinut, profesor je ostao bez službe, u isto vreme kada je Gligorić, nametnuvši se kao „stručnjak za srpski realizam” i partijski autoritet za obaveznog člana prijemnih komisija svih univerziteta onemogućavao njegov izbor, iako su primljeni kandidati sa manjom stručnom spremom.

 SUTRA: USAMLjENI VUK U GVOZDENOJ MREŽI MOĆNOG PREPISIVAČA 

Preporučujemo

Feljton

0 7

ODBRANA DOKTORSKE TEZE O SKERLIĆU U UNIFORMI: Profesor Živomir Mladenović je prvi u istoriji srpske književnosti doktorirao na Skerliću

14. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 4

UZDIZANjE SA SAMOG DNA ISTORIJSKIH OKOLNOSTI: Profesor Živomir Mladenović otkrio je 1977. godine nepoznatu dramu Laze Kostića "Okupacija"

13. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

OVLAŠĆENE SILEDžIJE IZMIŠLjAJU ŠPIJUNE: Na čelu najvećih izvoznih i uvoznih preduzeća posle rata u Jugoslaviji često su bivali udbaši

12. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

UDBA UPADA U POGREŠNE KUĆE SUMNjIVIH PISACA: Ibeovce je Udba ne samo pratila nego ih i primoravala da uhode i prijavljuju svoje sapatnike

11. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije