OBRAČUN SA OSNIVAČIMA MODERNE KNJIŽEVNOSTI: Velobor Gligorić je ostrašćeno i bahato ocenjivao dela u posleratnoj srpskoj književnosti

ANALITIČKA studija Petra Džadžića pod naslovom „Velibor Gligorić ili identifikacija sa agresorom” , posvećena je u celini kritičarskom liku Velibora Gligorića.

PODESĆANjA Kabinet profesora Živomira Mladenovića, u kući u Reljkovićevoj 13. Foto arhiv porodice Mladenović- Jurković

Koincidentno se ova studija dodiruje i sa tvrdnjama Živomira Mladenovića o plagiranju, mada u trenutku pisanja ove studije Petar Džadžić nije imao nikakva saznanja o ovoj aferi oko „srpskih realista”. Džadžić u ovoj studiji polazi sa sasvim drugačijom motivacijom: ulazeći u gnezu Gligorićevog kritičkog profila i angažmana, on dolazi do zaključka da je Gligorićev posleratni kritičarski rad bio sav sveden na „istorijski obračun” sa „svojim prethodnicima” i neprikosnovenim osnivačima moderne srpske književnosti, Jovanom Skerlićem i Bogdanom Popovićem, sada sa pozicije koju su oni nekada zauzimali. U svom strelovitom usponu, pedesetih i šezdesetih godina XX veka, kao neprikosnoveni autoritet, Gligorić je u svom kritičarskom radu sav usmeren na svojevrsno „korigovanje” kritičarskih stavova Skerlić-Popović, i ukupnog njihovog naučnog učinka u istoriji srpske književnosti do Prvog svetskog rata i između dva rata. Na ovom polazištu, osnovnu tezu o Gligorićevoj kritičkoj delatnosti u književnosti, pre i posle Drugog svetskog rata, Petar Džadžić veoma sistematično i metodično razlaže, dolazeći do lucidnog zaključka o Gligorićevom postistorijskom „obračunu sa Skerlićem”, kao osnovnim porivom za svoj celokupni književno-kritičarski angažman, zasnovanom na zakonu akcije-reakcije, tj. uvek suprotnim stavovima, od onih koje je proklamovao Skerlić, bez obzira na opravdanost ili neopravdanost takvog angažmana.

Tako, polazeći od Gligorićevog eseja „Matoš-Dis-Ujević“ , gde naročitu pažnju Džadžić posvećuje odeljku o Disu „kojeg Gligorić brani od Skerlića”, P. Džadžić ističe da „nikada Gligorić nije bio nadahnutiji, ostrašćeniji, rečitiji”, „bahatiji u ocenjivanju pisca/dela”, kako je njegova stečena moć u posleratnoj srpskoj (jugoslovenskoj) kritičarskoj sceni bila veća. „Kao svaka dobra (pravnička) odbrana, i Gligorićeva je sročena kao optužba” piše Džadžić, pa dodaje: „Ko su Bogdan Popović i Jovan Skerlić? Kroz misao mladog Gligorića oni prolaze kao kroz šibu. Nema zla koje nisu uzrokovali niti krivice koja im se ne pripisuje. Malo je reći da im Gligorić ne prašta ono što rade (pišu): moglo bi se reći da im ne prašta ni što žive, ili što su živeli.”  

PETAR Džadžić, takođe primećuje da „Gligorićeva odbrana Disove poezije dolazi u vreme kada je Dis već bio uveliko odbranjen. Navodeći, ne samo kao odliku njegovog kritičarskog stila, retku Gligorićevu „grubost” (koju su imali „čast” da iskuse, na primer, i Milan Bogdanović, sa nezanemarljivim podatkom da je Bogdanović bio Skerlićev asistent pre Prvog svetskog rata), dakle grubost „nespojivu sa pojmom kulture”.

Džadžić to ilustruje i polemikom koja je vođena 1962. godine između M. Bogdanovića i V. Gligorića, a koji je tada svakako bio na vrhuncu karijere, navodeći da je „Bogdanović bio obziran i kada je odricao vrednost delu”, a da smo nasuprot tome, „imali u međuratnoj kritici jednog viteza čvrste ruke koji se proslavio deleći bubotke - Velibora Gligorića (...) ta kritika je Gligorića postavljenog uz Bogdanovića činila bokserom koji se našao pored pesnika”. U odgovoru Džadžiću (14. januara 1962), Gligorić se brani da je takva njegova kritika imala „progresivno socijalno obeležje”, na šta Džadžić navodi da je Gligorić „recimo, odricao i literarne vrednosti jednom piscu kao što je Ivo Andrić („Politika“, 21. januara 1962.) ”. Uočavajući da je na meti Gligorićevih često poraznih i nedostojnih, neprimerenih formulacija za književnu nauku (koje ovde nećemo detaljnije navoditi), bio još jedan Skerlićev „đak”, Branko Lazarević (koji je po Gligoriću bio „nedoučen đak”), Petar Džadžić dolazi do suštine svog pitanja - otkud ovako žestoka netrpeljivost prema osnivačima moderne srpske književnosti 20. veka, od strane čoveka, koji se takođe „popeo” u drugoj polovini tog istog veka na iste (njihove) pozicije?

Tumačeći jedan sitan, ali ključan biografski detalj iz života Velibora Gligorića, Džadžić proniče u složen psihološki kompleks njegove ličnosti, koji je rezultirao ovakvom netrpeljivošću prema već davno mrtvim ljudima - sve to identifikujući pod psihološki termin „identifikacije sa agresorom”.

Naime, reč je o biografskom detalju koji Džadžić pronalazi u intervju koji je u „Politici“ (7. januara 1973.) vodio Dragoslav-Zira Adamović sa Veliborom Gligorićem. U jednom smirenijem tonu i svakako samozadovoljstvu proživljenog života (maksimalno ostvarene karijere), V. Gligorić prvi put otkriva da je kao sin učitelja Dimitrija Gligorića-Sokoljanina u Ripnju, selu pored Beograda (gde je i rođen 28. jula 1899), „rastao uz knjige”, sa ključnim navođenjem da je i njegov otac pisao pesme, donoseći o sebi i biografske činjenice prvog reda - da je sa samo šesnaest godina, nakon niže gimnazije, u Prvom svetskom ratu, preko Crne Gore izbegao u Francusku 1915, tamo bio kao srpski đak-izbeglica na kursu francuskog jezika u Grenoblu, zatim završio jedan razred liceja u Turnonu, i konačno maturirao u Bolijeu 1919. godine. Po povratku u zemlju, nije upisao književnost na Beogradskom univerzitetu  - treba napomenuti, da katedru vode braća Popovići i Skerlićevi „učenici” Bogdanović i Lazarević), već Pravni fakultet.

(Gligorić: „Kad sam se vratio u Beograd nisam hteo da se upišem na studije književnosti.

Na katedri književnosti su autoritativno vladali Bogdan i Pavle Popović a ja sam već bio odlučio da u kritici budem nezavisan od njihovog rada i mita o njima. Gligorić završava pravne nauke „koje ga nisu privlačile” 1924, a kao „samouk” živi svoj jedini život posvećen književnosti...” Džadžić postepeno dolazi do krucijalne činjenice, proničući u samu suštinu te neobične odluke, koja je implicirala čitav Gligorićev potonji angažman u književnoj kritici, predstavljajući ga ustvari, kao iskompleksiranu ličnost „napabirčenog” znanja i čoveka nedovoljnog (filološkog) obrazovanja.

SUŠTINSKO pitanje: Čime su ga Popovići i Skerlić i ostala elita terazijskog kruga (Gligorićev termin ) toliko povredili i odbili, kako su mu zlo mogli naneti (...) da ih je tako strasno i tako neumitno omrznuo?”, vodilo je Džadžića do korena „Gligorićevog ponašanja u nekim zbivanjima nastalim pre, nečeg što je ostavilo „dubokog traga u afektivnom biću kritičara”, čija je odbojnost prema određenim intelektualcima bila tolika i takva „da bira čak i fakultetsku aulu daleko od prisustva, pogleda i reči ljudi koje ne želi da čuje, vidi i sretne” (Džadžić). Sve ovo vodi Džadžića u „roditeljski dom”, tačnije u neostvarenu pesničku karijeru Gligorićevog oca, učitelja Dimitrija Gligorića-Sokoljanina, čije su dve za života objavljene zbirke  naišle na odbijanje, prvo Bogdana Popovića, a potom i Jovana Skerlića, a koji ga svrstavaju u krug „sličnih, minornih pesnika”, „Zmajevih epigona”.  

Detaljno obrazlažući poziciju kritike tog vremena, Džadžić se zaustavlja na ličnosti tad mladog Velibora Gligorića i pita se: „šta se od te gorčine izlilo u predanje...”, odnosno, kako je to sve uticalo na povređenu pesničku sujetu oca, ali posredno i sina, akumulirajući se u nepojamni kompleks i, nema sumnje, dodaje Džadžić, da je to bio „inicijalni čin u sazrevanje osvetnika”.

NEDOSTATAK OBRAZOVANjA

„NEREDOVNO, ratno gimnazijsko školovanje u tuđini, potom studije jedne nauke tako daleke književnoj nauci i književnosti samoj, i te kako se odrazilo na Gligorićevo pisanje, na njegove kritičarske domete. Kao i uvek kada izostane neka elementarna karika u obrazovanju, stvori se zev koji je posle veoma teško premostiti. Tako se dogodilo da je Gligorića stalno pratila, da tako kažem, izražajna nesigurnost, proistekla i iz nedovoljnog poznavanja zakonitosti i normi našeg književnog jezika.” – napisao je Petar Džadžić 1986. o Veleboru Gligoriću.

 SUTRA: GLIGORIĆEV VELIKI POKOLj NAJZNAČAJNIH KNjIŽEVNIKA 

Preporučujemo

Feljton

0 27

ISTORIJA BEŠČAŠĆA IZ IDEOLOŠKIH VREMENA: Objavljivanjem 2007. Mladenovićevog "srpskog realizma" skinuta je mrena iz istorije književnosti

22. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

NEZAJEŽLjIVE OSVETE AKADEMIKA GLIGORIĆA: Gligorić je omalovažavao osnivače moderne srpske kritike Jovan Skerlića i Bogdana Popovića

19. 04. 2025. u 18:00

Feljton

0 5

GAŠENjE BEOGRADSKE FILOLOŠKE ŠKOLE: Mladenovićevo životno delo Srpski realisti inelektulano je pokrao akademik Velibor Gligorić

18. 04. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije