LIRSKA MATEMATIKA: Odlazak istaknutog srpskog pisca Zorana M. Mandića (1950-2023)

U SVOJOJ sedamdeset drugoj godini preminuo je istaknuti srpski pisac Zoran M. Mandić (1950-2023). Bio je sasvim izvesno osoben književni stvaralac.

Foto Arhiva

Na početku svoje književne karijere, pored pesama pisao je kritičke tekstove kao jedan od najagilnijih kritičara koje smo tada uopšte imali. Gotovo da nije bilo glasila u kome oni ne bi osvanuli. Potom se "zaustavio" na onome što je za njega bilo primarno - poeziji.

Uz nju je pisao kraće prozne tekstove koji su se po svemu izdvajali među onima slične vrste koje su pisali, ili barem pokušavali to da učine - drugi. Njih bismo mogli odrediti kao mini-eseje i pesme u prozi, osobeno lirsko-prozno štivo, mandićevsko po svemu, žanrovski neuhvatljivo i do kraja neodredljivo, koje korespondira sa njegovom čistom poezijom i to tako da se mnogobrojni ovakvi tekstovi običnim kompozicionim reorganizovanjem mogu "premestiti" u pesme a da ne izgube ništa od svoje vrednosti.

Možda je to sam pesnik najbolje, i najpreciznije, uradio kada je jednu svoju knjigu naslovio "Mali naslovi" (2003; 2008).

Foto Arhiva

Foto Arhiva

Postojalo je u njegovoj kratkoj prozi gledanje u sebe, oko sebe, iza sebe... Čitava poetika gledanja merlo-pontijevska. U igri su bili i opipi. Taktilne, vizuelne, auditivne... senzacije. Ali, tu su i psihološki pipci kojima dodirujemo sve što nas okružuje, sve što iz sebe lansiramo e da bi se ono izvan nas prisutno opkolilo i nama, našem iskustvu i našem pevanju, prisajedinilo.

Bili su dragoceni i njegovi polemički eseji, pravi pokušaj "provetravanja" naše književnosti, pun ubitačne ironije, objavljeni u požarevačkom časopisu "Braničevo" u doba urednikovanja Aleksandra Lukića.

Sve što je Mandić stvorio ima zajedničko jezgro i predstavlja celinu koja se mora pažljivo iščitavati.

Objavio je dvadeset tri pesničke zbirke. Njegove pesme često su bile višedelne.

Nekolike, i neretko, imale su i pododrednice, a ove su najčešće bile poetičke. Pesnik se klonio rime, ali ne i zvučnih stilskih figura kojima se ostvarivao osobeni, gusti ritam. U pesmama je bilo prisutno, gotovo kaskadno, "slaganje stihova". Mandić je pribegavao čestim angažmanima, apostrofiranjima i osobenom lomljenju stihova.

Potcrtavao je reči koje je ispisivao s velikim početnim slovom. Služio se osobenim "unutrašnjim" lomljenjem reči, što ćemo ilustrovati samo jednim primerom: (p)ogled u isti mah označava najrazličitije stvari: i pogled i ogled, ali i po gled i pogle d.
Stihovi su mu bili duži, samo prividno narativni. Tipična Mandićeva pesma poznavala je ofantastičenje koje se svodilo na mali pomak: opeva se ono što je istovremeno i bilo i nije, kao da je snevano, ali se pritom o snu nije pevalo tek pošto se on odsnivao, već usred njega, iz same njegove snovne magme; pred nama je bila pokožica sna, njeno drhtanje i talasanje... Onostrano se preplitalo s metafizičkim. U svakoj Mandićevoj pesmi se bar naslućivala, ako nije bila i stvarno prisutna, metafizička aura. Gotovo da ih je odlikovala osobena antislikovnost. Mandićeve pesničke slike bile su mentalne, psihološke. Postojalo je "lepljenje" slike ispod slike, slika u slici, nešto kolažno.

Višeslojnost slika, veoma često suštinski nadrealnih, dovodila je do toga da u njima nije bilo jasno odeljenih površine i dna: sve je bilo i dno i srce slike istovremeno. U igri je bilo mandićevsko oneobičavanje koje je u sebe uključivalo i oksimoron. Njegova poezija, kako nam "poručuje" pesma "Srce", bila je lirska matematika (") proze Srca.

Mandićeve pesme nalik su na metaforički i metafizički otežale, oneobičene crteže.

Tipična njegova pesma-slika spoj je bošovske gustine i paklenskog vizuelnog plamtenja i magritovske titrajuće telesnosti, okamenjenosti u lebdenju. One su pisane / slikane procedurom mišljenja.

Mandićeva poezija bila je eminentno esejistička. Promišljanje koje je bilo u njenom srcu mogli bismo uslovno odrediti kao misao kojim se opevano oseća. Jednako, i kao osećanja koja su se u-mislila!

Mandićeva prozna, ali i pesnička, rečenica nalik je na kafkijansku. Stoga što beži, pogotovu od prisilne, neobavezne, suštinski neodgovorne, metaforizacije kazanog, Mandićeva rečenica vibrira svojom racionalnošću. Pokazuje kako u rukama pravih majstora (takav je bio Kafka, takav je i Mandić) i ona zna da zadobije slikovitost osobenog tipa.

On koji je bio nesumnjivi poeta doctus, jedan od najboljih koje srpska poezija uopšte ima, ostajao je pritom, u prikrajku - bez zrnca toga, nikada prave, pogotovu velike, a njoj poezija pesnika o kojem pišemo izvan svake sumnje pripada, nema - i poeta ludens.

Zoran M. Mandić bio je - nikakve sumnje nema - pesnik koji nije, kao mnogi drugi naši pesnici, do grla bio ukopan u tradiciju i vezan za prošlo, pesnički othujalo odavno, već pesnik koji pripada veku u kojem živimo jer pisao je poeziju bitnu, i kritičku i otkrivalačku u isti mah, za trenutak u kojem jesmo. Njegova poezija ne pripada samo onoj koja u budućnost gleda. Ona je - pošto je on pesnik trajnik - i budućnosna poezija: ona koja iz budućnosti na nas ovdašnje, i sadašnje, svoj pogled, osećajni i umni, baca.

Svoj roman je svojevremeno poljski pesnik Mjačeslav Jastrun nazvao "Lepa bolest". U njemu se o ljubavi govorilo. Zoran M. Mandić je pokazao, i dokazao, kako se i poezija - i ne samo zbog njene nesumnjive erotske dimenzije, i ne samo zato što se u njoj najlepše, i najprisnije, ljube Eros i Tanatos - takođe nazvati može lepom bolešću. Neizlečivom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije